Напредак науке или медијских идеја и шта то значи?
Autor: Marija Mitrovanov
ФОТО: Roditelj org
Некада је био велики подвиг отиснути се у свет и отићи из родног места, па чак и из своје земље. Сада је то исто што и отићи са једног краја града на други, јер нам градови постају све већи, а технологија је толико узнапредовала да не само што се чујемо и видимо са два различита краја света, већ је вероватно питање времена када ће наши екрани бити такви да имамо аутентичан осећај додира особе са оне стране екрана. Очигледно је свет постао мало место за нас, а ни небо више није граница – одосмо ми на Марс!
Велики догађај се најављује за десет година! Први одлазак у свемир, прво слетање на Месец и прво скакање са ивице свемира били су догађаји који су померили границе нашег постигнућа – мали кораци за те људе (ах, скромности), а велики за човечанство. Сада имамо савременог Колумба отелотвореног у групи људи и они одлазе у откривање непознатог. Испитајмо непознате пределе друге планете. Не, чекајте, па она је цела непозната! Мада, пошто је слетања и испитивања било, само ћемо открити ново, што често и радимо, хајдемо још даље, настанимо је! И тако се проширила она идеја о летовању на Месецу, јер сада се чак и селимо у свемир.
Некада нам је било незамисливо да на улици телефонирамо, па добисмо мобилне телефоне. О овим паметним телефонима нисмо могли ни да сањамо. За неколико сати стижемо на други континент, што је било невероватно за путнике који су месецима пловили. Да је неко рекао онима који су својим најдражима слали писма, па месецима чекали на одговор, да ће моћи да их виде кад год пожеле, не би могли да верују. Границе се свакодневно померају. Теоретисали смо о Марсовцима и одлучили да постанемо исти.
Зависници од адреналина, авантуристи, сањари, истраживачи, научници или разочарани? Ко су људи који записују нове странице људске историје? Шта је то што човека натера да оде у непознато без икаквог унутрашњег кочења? Овде делује као да се непознато може степеновати, колико год то апсурдно звучало. Рећи ћете, нешто је или познато или није. Међутим, када је човек први који је слетео на, за човечанство, сасвим нову планету, који је први који ју је емпиријски искусио и када повратка више нема, то свакако не може на исти начин бити непознато као када човек на својој планети, чије је услове већ искусио, истражује непознате пределе. Сви научни прорачуни, колико год узимали у обзир своје знање (претпоставке) о условима на Марсу, само су на нивоу научних теорија. Врше се одређени прорачуни на основу којих се изводе претпоставке о условима који су на Марсу. Затим се то усклађује са условима у којима могу да функционишу земаљски организми и материјали. Онда се врше експерименти у ограниченим условима који би потврдили научну теорију о томе како да нешто „одавде“ успе „тамо“. Као и свака теорија, није коначна и само је, у условима у којима је изведена, најпрецизнија могућа, али никако не и апсолутна. Самим тим, одлази се у потпуно непознато, могуће је одвијање на које наука није рачунала, могући су сценарији које научници нису ни могли из своје позиције да предвиде. Да ли ће ти засади које ће земаљска цивилизација гајити заиста и успети? Да ли ће ресурси бити довољни? Да ли ће се појавити прави Марсовци који ће угрозити нашу експедицију? Да ли ће доћи тренутак када ће наши револуционари једно у другом видети ресурс за опстанак? Хоће ли неко тек када слети на Марс осетити страх од свега тога и још већи шок када се суочи са стварношћу да повратка више нема, па тиме и окончати са својим здравим разумом? Ово су само нека од питања која се природно постављају након информације да неколико људи иде на другу планету, на коју човек никада није слетео, али да одатле не могу да се врате.
Да ли је ово добра идеја тима стручњака да истражи нову планету тако што ће позвати добровољце да се обуче и оду, а заправо су еквивалентни заморцима? Ако су они заиста заморци, колика је њихова улога у свему томе? Да ли су они тада заиста револуционари или само особе које су пристале да неког другог прославе, уз ризик за сопствени живот и мир оних које за собом остављају? На крају крајева, и обука која следи пред одлазак на Марс је обука у ограниченим условима који су обезбеђени на овој планети и далеко су од паралелности са марсовским условима.
На крају крајева, и сви ранији одласци у свемир су патили од истих ризика, јер унапред није постојала гаранција да ће све бити онако како је планирано, већ само онако како је предвиђено. Оно што ову експедицију чини, могло би се рећи, шокантном је управо та информација да повратка нема.
С једне стране, ту је онај интуитивни осећај да би свако од нас, да је у тој ситуацији, осећао страх и неки отпор – шта ако одем и не адаптирам се; шта ако се покајем, а повратка нема; шта ако овим себи потписујем смртну пресуду или одлазим у одбројавање свог живота (ово поготово природно буди нагон за борбом за живот, односно, отпор)...? Уосталом, ту је и онај осећај дужности према другима – ни у једном моменту нећу знати да ли су они које остављам за собом добро, да ли су и даље живи. Та помисао о одласку без икаквог увида у то шта је са људима који остају субјективно асоцира на одлазак на онај свет, само што овде сами себе шаљемо.
Све то што нам психолошки ствара отпор при помисли о неповратном одласку на Марс управо и буди сумње у ове људе који пристају на то. Тако, с друге стране, уз информацију да ће живот прве људске цивилизације на Марсу бити под будним оком камера, имамо и критички преокрет. Мисао иде и ка томе да се ради о добро упакованој идеји која ће нам представљати нешто што је надмашило не Гагарина, Армстронга, Терешкову, пса Лајку и Баумгартнера, већ Великог брата, Фарму, Парове, Двор и њима сличне. Ријалити програм о животу на Марсу заиста бомбастично звучи!
Било да је стварни одлазак из научних разлога, који ће камере пратити за научна истраживања или одлазак из медијских мотива, који ће камере пратити ради спектакуларног програма, а можда и да је одлазак у студио који је за гледаоце прозван Марсом, неко ће ту, у сваком случају, медијски да заблиста.
Било како било, ко зна шта ће се за тих десет година променити. Неки ће се предомислити, можда експедиција (или програм) пропадне, а можда и омогуће ту повратну карту. На крају, остаје да наука тежи напретку и често у томе успева, технологија је све развијенија, ми то подржавамо, често желимо да и ми директно и лично померимо те границе и учинимо нешто велико, али која је цена тога? Где је граница померања граница?
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
_thumb2.jpg)
