Ovaj svestrani mladi čovek uspešan je na mnogo polja – pisac je, kulturni radnik, voditelj, otac, suprug. Živi u Topoli. Svojom predanošću i zalaganjem pokazuje kako život u jednom malom gradu može biti dinamičan i prepun neizvesnosti. Igor Petrović posetio je Kubu 2007. godine i ostavši vezan za nju, pokušava da delić ove prekrasne i egzotične zemlje prenese svojim sugrađanima. Osnovao je Društvo srpsko-kubanskog prijateljstva u Topoli, putem kog želi da poveže dve naizgled nespojive nacije, te da ritam salse prožme zvuke naše narodne muzike. Kao pisac bazira se na istoriju Topole, te njegove knjige otkrivaju do sade neobjavljenje tajne naše prošlosti, intrigiraju, inspirišu! Priča o njemu tek će se pričati, ali se njegov entuzijazam, volja i energija moraju već sada zabeležiti. Svojim uspesima šalje poruku mladima da su rad, trud i pre svega ljubav prema svojim snovima najsnažniji pokretač i put do uspeha.

Kada si počeo da pišeš i šta te je privuklo tom pozivu?

Od rane mladosti sam dosta vremena provodio kod dede po mami, inače, doktora pravnih nauka. Njegova bogata biblioteka, raspoređena u nekoliko radnih soba kuće tada me fascinirala, jer to sam samo kod njega video. Knjige po policama, pored i ispod njih, gomile papira napisanih rukom ili otkucanih, fasikle pretrpane fotografijama, dokumentima, novinskim isečcima, pisaća mašina na radnom stolu i specifični miris parira, tako postaje moje okruženje u kome rastem. U višečasovnom druženju kazivao mi je intersantne priče iz prošlosti, a onda mi preporuči knjigu odgovarajuću mom uzrastu, posudi na čitanje, a kada je vratim, razmenimo mišljenje, pa opet nove priče i druga literatura kao „domaći zadatak“. Zahvaljujući dedi, naučio sam da „slušam“ priče, a i zavoleo sam knjigu, a naročito istorijske. Čitao i učio iz njih skoro tri decenije, a onda napisao prvu.

Tvoje knjige su istorijske?

Oduvek me zanimala prošlost. Čitao sam takvu literaturu, prikupljao pristupačne izvore, „snimao“ priče, prvenstveno starijih ljudi, svedoka nekog perioda, a sve u cilju saznavanja o prošlosti nekog događaja, svoje sredine ili ličnosti. Moj prvi objavljeni naslov je „Ratnik slobode – Milan Blagojević Španac“. To je biografska knjiga o jednoj ogromnoj istorijskoj ličnosti, španskom borcu, revolucionaru, komandantu i narodnom heroju iz Natalinaca kod Topole o kome je nedovoljno pisano. Druga knjiga je pod nazivom „Oplenac – nepoznata istorija“ u kojoj je posebna pažnja poklonjena prošlosti Oplenca, tačnije, zadužbinskog kompleksa kralja Petra I Karađorđević i to u periodu tokom Drugog svetskog rata i trideset godina posle njega. S` obzirom da taj period nije poznat, odnosno, nije opisan u objavljenoj literaturi, a knjiga u popisu bibliografije sadrži više od 150 pouzdanih izvora kao što su arhivska građa, neobjavljeni dokumenti, intervuji i prepiske, objavljene monografije i članci, strani i internet izvori, sa pravom je možemo klasifikovati kao istoriografsku knjigu. To potvrđuju i još dve činjenice. Prva da se kroz njen sadržaj čitalac bliže upoznaje sa prošlim, a nepoznatim, događajima i pojedincima. Druga činjenica je da su u sadržaju iste otkivene i neke do tada nepoznate tajne Oplenca koje su sada na proveri, a potvrdu očekujem u narednom periodu koji se ne meri godinama, već mesecima. Zbog svega toga, knjiga je na osnovu pouzdanih dokaza, do kojih se došlo proučavanjem istorijskih izvora, tačno opisala i objasnila razvoj Oplenca u prošlosti koju detaljnije proučava dajući odgovore na pitanja: šta, gde, kada, kako i zašto. Koliko sam kao autor uspeo, ostavljam vremenu da o tome sudi.

Koji su ti poslovni planovi za naredni period?

Planova imam dosta, ali koliko ću uspeti da ih realizujem, ne zavisi samo i jedino od mene. Živimo u takvom društvu gde je nestabilnost i neizvesnost velika, a finansijska strana presudna. Zbog toga, ako mi, pre svega, finansijska situacija dozvoli realno je očekivati u skorijoj budućnosti još nekoliko naslova na temu prošlosti Topole, a koji nisu do sada poznata široj javnosti, bar ne u onoj meru u kojoj zaslužuju.

Bio si na Kubi 2007. godine. Možeš li nam ukratko opisati to iskustvo kao i razlog odlaska?

Da, na Kubi sam tokom 2007. godine proveo nezaboravnih mesec dana. Znate, kada ste čitav svoj život okruženi knjigom, a onda objavite prvu, pa drugu, to je ispunjenje snova, a isto je tako i sa Kubom. Naime, kada ste ideološki opredeljenji i kada zamišljate raj na zemlji - a to je za mene Kuba, i kada se potom tamo nađete i uveritite se u ispravnost prethodnih ubeđenja, onda je to, opet, ispunjenje snova. Mislim da sam vam time ukratko odgovorio na pitanje. Inače, jedan period boravka na Kubi nalazio sam se u Internacionalnoj brigadi posvećenoj godišnjici smrti velikog svetskog revolucionara – Ernesta Če Gevare, a čiji je organizator ICAP, tačnije, Institut za prijateljstvo među narodima, najprestižniji instituta na Kubi. Bilo je prisutno oko 230 osoba iz 31 države. Bio sam skoro jedini predstavnik iz Istočne Evrope. Zbog vremena provedenog na tom ostrvu slobode, situacija čije sam svedok, ljudi koje sam upoznao, mogu reći da želim ponovo otići i duži period ostati u sredini gde osećam slobodu i prihvaćenost na svakom koraku. Da zajedno negujemo i čuvamo ideološki čistu revoluciju – do konačne pobede! Odgovor na pitanje kako je jedan Argentinac zavoleo i bio voljen na Kubi sam možda delimično tada pronašao, sledeći i verujući u internacionalizam.