Овај свестрани млади човек успешан је на много поља – писац је, културни радник, водитељ, отац, супруг. Живи у Тополи. Својом преданошћу и залагањем показује како живот у једном малом граду може бити динамичан и препун неизвесности. Игор Петровић посетио је Кубу 2007. године и оставши везан за њу, покушава да делић ове прекрасне и егзотичне земље пренесе својим суграђанима. Основао је Друштво српско-кубанског пријатељства у Тополи, путем ког жели да повеже две наизглед неспојиве нације, те да ритам салсе прожме звуке наше народне музике. Као писац базира се на историју Тополе, те његове књиге откривају до саде необјављење тајне наше прошлости, интригирају, инспиришу! Прича о њему тек ће се причати, али се његов ентузијазам, воља и енергија морају већ сада забележити. Својим успесима шаље поруку младима да су рад, труд и пре свега љубав према својим сновима најснажнији покретач и пут до успеха.
Када си почео да пишеш и шта те је привукло том позиву?
Од ране младости сам доста времена проводио код деде по мами, иначе, доктора правних наука. Његова богата библиотека, распоређена у неколико радних соба куће тада ме фасцинирала, јер то сам само код њега видео. Књиге по полицама, поред и испод њих, гомиле папира написаних руком или откуцаних, фасикле претрпане фотографијама, документима, новинским исечцима, писаћа машина на радном столу и специфични мирис парира, тако постаје моје окружење у коме растем. У вишечасовном дружењу казивао ми је интерсантне приче из прошлости, а онда ми препоручи књигу одговарајућу мом узрасту, посуди на читање, а када је вратим, разменимо мишљење, па опет нове приче и друга литература као „домаћи задатак“. Захваљујући деди, научио сам да „слушам“ приче, а и заволео сам књигу, а нарочито историјске. Читао и учио из њих скоро три деценије, а онда написао прву.
Твоје књиге су историјске?
Одувек ме занимала прошлост. Читао сам такву литературу, прикупљао приступачне изворе, „снимао“ приче, првенствено старијих људи, сведока неког периода, а све у циљу сазнавања о прошлости неког догађаја, своје средине или личности. Мој први објављени наслов је „Ратник слободе – Милан Благојевић Шпанац“. То је биографска књига о једној огромној историјској личности, шпанском борцу, револуционару, команданту и народном хероју из Наталинаца код Тополе о коме је недовољно писано. Друга књига је под називом „Опленац – непозната историја“ у којој је посебна пажња поклоњена прошлости Опленца, тачније, задужбинског комплекса краља Петра И Карађорђевић и то у периоду током Другог светског рата и тридесет година после њега. С` обзиром да тај период није познат, односно, није описан у објављеној литератури, а књига у попису библиографије садржи више од 150 поузданих извора као што су архивска грађа, необјављени документи, интервуји и преписке, објављене монографије и чланци, страни и интернет извори, са правом је можемо класификовати као историографску књигу. То потврђују и још две чињенице. Прва да се кроз њен садржај читалац ближе упознаје са прошлим, а непознатим, догађајима и појединцима. Друга чињеница је да су у садржају исте откивене и неке до тада непознате тајне Опленца које су сада на провери, а потврду очекујем у наредном периоду који се не мери годинама, већ месецима. Због свега тога, књига је на основу поузданих доказа, до којих се дошло проучавањем историјских извора, тачно описала и објаснила развој Опленца у прошлости коју детаљније проучава дајући одговоре на питања: шта, где, када, како и зашто. Колико сам као аутор успео, остављам времену да о томе суди.
Који су ти пословни планови за наредни период?
Планова имам доста, али колико ћу успети да их реализујем, не зависи само и једино од мене. Живимо у таквом друштву где је нестабилност и неизвесност велика, а финансијска страна пресудна. Због тога, ако ми, пре свега, финансијска ситуација дозволи реално је очекивати у скоријој будућности још неколико наслова на тему прошлости Тополе, а који нису до сада позната широј јавности, бар не у оној меру у којој заслужују.
Био си на Куби 2007. године. Можеш ли нам укратко описати то искуство као и разлог одласка?
Да, на Куби сам током 2007. године провео незаборавних месец дана. Знате, када сте читав свој живот окружени књигом, а онда објавите прву, па другу, то је испуњење снова, а исто је тако и са Кубом. Наиме, када сте идеолошки опредељењи и када замишљате рај на земљи - а то је за мене Куба, и када се потом тамо нађете и уверитите се у исправност претходних убеђења, онда је то, опет, испуњење снова. Мислим да сам вам тиме укратко одговорио на питање. Иначе, један период боравка на Куби налазио сам се у Интернационалној бригади посвећеној годишњици смрти великог светског револуционара – Ернеста Че Геваре, а чији је организатор ИЦАП, тачније, Институт за пријатељство међу народима, најпрестижнији института на Куби. Било је присутно око 230 особа из 31 државе. Био сам скоро једини представник из Источне Европе. Због времена проведеног на том острву слободе, ситуација чије сам сведок, људи које сам упознао, могу рећи да желим поново отићи и дужи период остати у средини где осећам слободу и прихваћеност на сваком кораку. Да заједно негујемо и чувамо идеолошки чисту револуцију – до коначне победе! Одговор на питање како је један Аргентинац заволео и био вољен на Куби сам можда делимично тада пронашао, следећи и верујући у интернационализам.
***
ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.
