Игра ултиматума

Понекада, игре су само игре, а понекада, оне нам показују много тога о људској пироди.

Игра ултиматума једна је од оних за које економисти и психолози тврде да нас може много томе научити. Игра је врло једноставна. Њени учесници су двоје људи који треба да поделе одређену суму новца, рецимо, 100 долара.
Насумично се бира који од двојице учесника ће начинити понуду око тога како треба поделити новчану суму. Ако друга особа прихвати понуду, подела се врши у складу са предлогом. Ако одбије, нико не добија ништа. И то су сва правила.

Разлог узбуђености економиста и психолога поводом ове игре је у понашању људи који учествују. Оно што се може приметити јесте да је већина понуда између 40% и 50 %. Уколико се другој страни понуди мање од 30%, понуда се чешће одбија него прихвата.

Игра ултиматума указује нам на економску ирационалност која је у природи човека. Зашто људи одбијају понуду од 25%? Бира се између 25 долара и ничега и већина изабере да не добије ни долар?

Разлог је у томе што људи понуде ниже од 30% доживљавају као увредљиве. Увредљиво је да друга страна понуди тако мизерну суму, чак и када је то незарађени новац. Тако, људи чешће бирају да одбијањем „непристојне“ понуде казне другу страну. Сада је онај који одбија у предности јер друга страна губи три пута више новца од ње.

Игра ултиматума показује нам да се у већини случајева људи понашају на фер начин и да очекују да се и други према њима тако понашају. Другим речима, свако нефер понашање бива кажњено од стране онога ко прима понуду.

Само су економисти ти који би овај приступ могли сврстати у категорију ирационалног понашања. У друштву у ком живимо понашати се фер се сматра крајње рационалним принципом који доприноси опстанку заједнице.

Па, да ли нам игра ултиматума говори ишта о људској природи или је и она само још један у низу доказа о томе колико је тешко дефинисати људско понашање?

Оптимисти би рекли да она указује на то да су људи поштени једни према другима – или да бар желе таквима да се представе. Песимисти ће, са друге стране, рећи како је људска себичност у корену фер понуда, јер је у интересу онога ко чини понуду да она буде прихваћена, или неће добити нимало новца. Због тога се, тврде они, већина понуда и креће око 50%.

Оно што нам ова игра у сваком случају показује је барем то колико се комплексних психолошких проблема може пронаћи и у најједноставнијим стварима.