иКолумна: Девојка из града поново у граду

Autor: Svemoćna Pastirica

Случајно сам се запитала колико студената броји Београд. Да сам знала колико ћу се изнервирати, након трагања за овим податком, вероватно никада тако нешто не бих ни помислила. Али, пошто ми ђаво није дао мира, нисам могла да се зауставим у распитивању. Нико није успео да ми саопшти коначан податак. И тако сам пре пар сати, у дворишту Студентског града, наишла на теткицу Ружу, једно од заштитних лица ове институције. Пришла сам да је поздравим и поставила јој питање дана. Ружа ми је у свом препознатљивом стилу одговорила – Увек је вас било. Али, ви данас. Ви као да нисте студенти. Има вас много, али џаба. И сада, никако не могу да се ослободим тетка Ружине реченице – Има вас много, али џаба.

Данима сам опседнута Винаверовим есејима, па ми се перцепција, на моју несрећу, још више изоштрила. Чувени авангардни писац у тексту Бучно, хучно, језиво и преломно, пишући о изложби радова Хенрија Мура, априла 1955.године, суптилно помиње да се не сме заборавити да је Београд омладински град у пуном смислу те речи, кошница омладинска. Пише Винавер како омладина гори. Омладина је запаљена већ одавно и не пада јој ни на памет да гаси у себи интелектуални пожар. Винавер зна за младе који су жељни утисака бучних, моћних, вратоломних и преломних, али и језивих. Он говори о једној популацији која прати представе, стиже из унутрашњости, возовима и пилићарима, популацији даса, људи жељних утисака, разрогачених очију чија оштра радозналост шиба и сече као секиром и сабљом у погледу, у свакоме мигу. Завидим му јер може да пише о студентарији која би да прогута Београд, да му каже Дедер, Београде, дај шта даш? Колико те има? Нека те има колико те има – за нас си.Мало је Београда било за велике студенте. Још више му завидим што пише о изложби, где је једва успевао да дође до експоната од броја окупљених посетилаца.
Тако и ја, одлазим на изложбу у част Соњи Савић, постављену у холу Дома омладине Београда. И у тој згради за младе, изложбу посматрамо моја пријатељица, ја и један деда. Одлазим поново наредног дана, остајем читавих сат времена (докона сам, може ми се), током којих се просторијом промувају три љупке бабе. А средили га, није да га нису средили. Леп Дом за омладину. Чист. Сија.

Загледавши се у изложено одело велике глумице, почела сам да је замишљам како се шета Платоом, размишља о Опери за три гроша, планирајући да погледа изведбу у Музеју југословенске кинотеке, једне среде, једног 28.јануара. Шета, тако, Соња Савић, пролазе јој кроз главу Лу Рид, Кејв, Бароуз. Прескаче преко степеница и одише својом појавношћу. Јер то је нешто о чему тренутна изложба, у својој намерној оскудности, највише и сведочи. Она репрезентује глумицу Соњу Савић као Појаву, чија одећа, наочари, црни ранац и шешир селе посматрача у период када се све то кретало Београдом, упијајући њен дух у себе. Један заједнички познаник, рекао ми је да нема баш лепо мишљење о њој, да је била много луда, бесна и љута на цео свет, али да не жели ништа више да ми открије, јер нема намеру да некоме толико младом поквари слику о њој. И мени се тај термин слике учинио најважнијим. Пошто живимо у друштву које обожава да твори саге од преминулих уметника, за живота често заборављаних, мени је овај коментар, који нисам очекивала, заправо рекао много више, него да сам прибележила пар анегдота за које је ретко ко чуо. Постојали су и они које је Соња посебно нервирала и који су такву слику о њој и даље сачували. Соња Савић је била она која је нервирала. Једнако интелигентне и образоване људе. Имала је и ту моћ.

Дакле,појавност. Београде, где су твоје појаве? Где су твоји млади интелектуалци, бучни, хучни и језиви да се јаве, да поверујемо да може постојати и преломност у догађају. Јер не знам, Београде, за тебе, али мени је помало досадило да препричавам исте приче, не полемишем, слушам особе које су се свега три пута одушевиле нечим и нису способне да се одмакну од своје јединствене фасцинације. Много имаш Београде, али те мало ко види. Превелик си за своје премале студенте.

Соња Савић је, према речима Драгане Кањевац, ауторке документарног филма о глумици, прилазила столовима препуних кафића и прозивала присутне речима Је ли, свила се носи, има се? Колико је сати, је л радно време? Пије се кафица, пуше се добре цигарете. Свака права авангарда почива на непристојности. А српска је авангарда доказ интелектуалног бунтовништва. Ко мени не верује, нека пита Винавера. Или Драинца. Или Дединца. А може и младу београдску песникињу Марију Пејин. Могла би вам прочитати пар нових стихова. Лепо чита, још лепше глуми. И не информише се о својим позоришним улогама кроз чланке википедије. Био једном један Алас и он је баш волео математику...

Интелектуалне појаве су стуб сваког напредног друштва. Оне су покретачки принцип, освежење и осветљење сваке врсте. Тамо где количина поједе оне који знају, друштвени ангажман постаје повод за сва могућа јавна циркузијања. Изложба у част Соњи Савић би морала да постане ствар изузетне симболике. Излагање нечије интиме на овај начин, требало би да буде осведочење једне покретачке енергије која је глумећи мислила за више од неколико вечности и једне жртве цивилизације што све више пропада у просторе некултурног и антикултурног. Ако је доживимо само као тренутак за једно пасивно присећање, тетка Ружине реченице ће постати још судбоносније. Има нас превише, али знамо ли шта да радимо са тим?

Свемоћно устаните из столице и прошетајте до ДОБ – а. Поздравио вас је Орвел. Опет је успео да закасни. Али стићи ће он, обећава.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE