иКолумна: Добро јутро, поштована децо!

Autor: Ivana Peško

Дошао је код мене да ми саопшти како сам ја најдобрија особа на свету, пошто га једина никада нисам слагала. Дете, висине од једва једног метра, гледало је посрамљено у врх својих патика, показујући непотребан стид, као да је оно нешто згрешило док ми је откривало своје велико сазнање.
Оставивши Симу Пандуровића на под, заједно са свим његовим изумрлим љубавима, сместила сам Јована у крило и добила потребу да га одбраним од неминовности овога света. Нисам имала јасан одговор на питање зашто се то лагање догађа и како престаје, па смо заједно покушали да се снађемо пред оваквим проблемом.

И тако смо схватили да је за обоје безбедније да се окренемо оној другој врсти лагања, коју волимо и без које не бисмо могли ни он, ни ја. Препирући се сат времена да ли је већа фаца Леголас или Саурон, успели смо да пречешљамо пар различитих митова о вилењацима, орцима, гоблинима и осталим чудима. Тачније, он је чешљао, а ја сам слушала, јербо сазнајни темпо данашњих паметних клинаца није баш лако испратити. Јован у неким причама обожава Леголаса, док у другим не може да га поднесе. Када сам га питала који је онда Леголас прави, он ми је објаснио да је сваки Леголас прави и да престанем да постављам глупа питања. По његовом осећају ствари, Јоцке ме је уверавао да је Леголас сто посто истинит, једнако као нас двоје. Трудио се да ми докаже како нема потребе да срећемо одређене људе у стварном животу када можемо да замолимо некога да нам чита о њима. Свака прича написана о том Леголасу, постала је Јоцкету једна велика истина о некоме. И клиња ме одједном подсетио како је свака књижевна лаж понекад много истинитија од сваке друге истине и сходно томе - да нема ниједне велике приче, а да није истинита. Тада сам и коначно закључила Јоцкету да свака лаж може да постане нека мала прича, али да су такве приче за лоше људе, а не за најдобрију децу на свету. Јоцке је довршио да је најмудрији онај који успе да сакупи највише великих прича, па је одлучио да сутра постане најмудријаш.

Можда бих се ја некако и исколебала на овом васпитном часу о лажима, да се он није присетио како је ипак још увек мали и како мора прво да пронађе жену да би могао да постане најмудрији. Замолио ме је да одемо код Драгане (цурице коју је већ данима обожавао, а која је пет година старија и бар пет пута већа од њега), како бих му помогла да јој изјави љубав. Одбивши да му глумим Санча Пансу, објашњавајући му како мора да научи сам да води своје љубавне битке, сугерисала сам да јој убере успут неки цветић. Након десетак минута се вратио да ми каже како сам глупача и како би све упалило да није убрао то глупаво цвеће. Након кратке тишине, театрално је закључио да ће у будуће да воли само девојчице које воле цвеће. Када сам тражила да ми објасни свој план, рекао је да то има везе са добротом људи, јер добри људи нису лажови и они ти се не смеју када им поклониш цвет.

Ето. Тако смо насупрот свим лажима овога света, Јоцке и ја јутрос порадили на двема истинама. Прва је била Толкин, а друга малецко љубавно дезертерство. Причајући са Јованом, освежила сам своју путању, сетивши се колико је дивно ловити причу о истини у истинитим причама. И тек са таквим осећајем, могла сам више да поверујем Сими Пандуровићу, а и да натерам себе да мало дуже застанем над неким скорашњим самозаваравањима и лошим људима који ми ремете велике приче бескрупулно малим лажима.

Слушајте дечурлију око себе и причајте сваког дана са њима. Ко зна какве ћете истине и лажи о себи из тога извући. Ако ни због чега другог, бар због тога да понекад истерате на светло дана оно дете у себи које не воли да гази по цвећу. Неће да боли.

Не се лажемо, људи!

***

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? ЦВ и један текст пошаљите на оффице@иСербиа.рс, са назнаком "Пријава / новинар". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE

Odricanje od odgovornosti