иКолумна: Мама, волим те!

Можда је срамотно признати, али ја сам до релативно скоро живела у уверењу да је осми март искључиво дан мајки. Ништа права жена, ништа комунизам, ништа нови Дан заљубљених. Због тога ми никада и није било јасно због чега смо сваке године морали да купујемо поклоне разредним старешинама од женски пол. И тако сам, дуго, веровала у свој концепт осмога марта, чудећи се што људи инсистирају да оспоре и најлепши празник од свих. Када сам открила у чему тачно грешим, одбила сам да признам да су други у праву. Пастир је навикао да се води оном максимом Ил ме убиј, ил ће бити како ја кажем , те је наставио да слави овај празник искључиво као дан своје маме.

Моја мама је најлепша мама на свету. Она има руке, има ноге, има велики осмех и добро срце. Ко год је видео пастирску маму, тај је одмах знао да је реч о њеној мами. Волела сам да причам другој деци о ванредним способностима своје мајке. А морате знати да је мама Вера херој. Док су остале девојчице читале Пепељугу и шиле хаљине за своје барбике, мали Пастир је листао сликовнице о електрицитету и маштао да постане Тесла и Мадам Помпадур ― али то је већ прича за себе. Сећам се како сам запретила једном дечаку да ће га моја мама научница спржити муњом, уколико нам не ослободи терен за баскет. Најомиљенија сам била међу седмацима и осмацима (ту су вам били фрајери), јер сам увек унапред знала њихове оцене са контролних задатака.
Тако се моја мама, у самом почетку, побринула да ја постанем веома популарна (иако сам се самостално, упорно, трудила да ме више од пола основне школе мрзи).

Увек ми је везала реп, јер је замарало да ми прави накинђурене фризуре. Тешила ме је када сам се први пут заљубила и одлепила, када су све девојчице у разреду добиле прву менструацију, а ја још нисам. Пар пута је желела да ме избаци из куће, док сам у тинејџерским заблудама бежала од куће. И никада није заборавила да ме пробуди када преспавам школу. Показала ми је добре филмове, открила лошу музику, поклонила Малог принца и одвела на први час плеса. Моја мама сада има много седих у коси и даље је апсолутни краљ. Догоди се да почне да чита Стендала, те закључи како је Парис Дел Донго шоња, или Уликса , па театрално изјави како то нема везе са животом. Моја мама нема појма.

Испричала сам вам све ово да бих вас натерала да погледате у свој пупак. Хајде, погледајте сада у свој пупак и почешите се мало по њему.

Не желим да митологизујем наше мајке, јер су оне најстарији мит од свих. Какве год да су. Шта год су нам саветовале, урадиле, шта год су нам донеле или однеле. Колико год да су нас исправно васпитале, или погрешно усмериле. Па чак и онда када су нас превише заклониле, или отвориле према свету и животу. Јер ништа не можемо сигурно знати, осим тога да, углавном, нећемо бити паметнији од својих мајки. Јесте, и онда када смо сигурни да смо најпаметнији и да све знамо. Ја сам се некако помирила са тим да нећу постати Тесла, тако да ми Мадам Помпадур не гине. Пастир ће увек понављати да ништа није речено, а можда наше мајке то најбоље знају од свих. Причајте са њима, па чак и онда када кажу да не би да вас слушају. Причајте са вашим мајкама, ако су ваше мајке ту.

Наравно да није потребан празник да бисмо загрлили своје родитеље и рекли им да нас невирају или да их много волимо. Али у времену, када се ни за шта нема времена, чак и они најизвиканији празници могу да послуже као разлог. Проклето је, Господо, што нам за све разлога треба. Али, тако је како је.

Већ неколико дана желим да вам пишем о Орвелу. Имам у обећању интересантан текст, али се увек нешто учини важнијим, неминовнијим. Чему писање, ако никада, ништа нисмо написали о својој мајци? Дакле, Орвелу и свете, сачекајте до наредног четвртка. Док ствари не постану још компликованије, да ја лепо напишем ону најједноставнију и најтачнију од свих:

Драга мама, хвала ти што си ме родила. Јесте да скоро све радим погрешно, али ћу ти увек бити захвална што могу да будем овде.

Мусави пољубац за све маме. Срећан вам осми март. А сада идите и загрлите своју, иначе сам ја џаба писала овај текст, а ви га још џабије читали.