iKolumna: Mora li taj moral?

Autor: Branislava Dundić

Danas nije tako retka pojava da se brzo stiže do određenih pozicija, a onda potom, da se te pozicije još brže gube. „Pozicija“ – svi je, na ovaj ili onaj način, želimo. U okviru različitih pokušaja u psihologiji da se napravi skala dominantnih, bazičnih ljudskih potreba, potreba za samoaktualizacijom nikada nije izostala. Uspeh u karijeri, za nas, dakle, predstavlja otelotvorenje iskonske pobude na koju nemamo uticaj, baš kao što ga nemamo ni na, recimo, glad ili potrebu za snom. Međutim, u stvarnosti, ta pobuda često dolazi u sukob sa jednom drugom pobudom, koju bismo jednostavno mogli nazvati – potrebom da budemo dobri. I tu nastaje problem, jer su vrednosti prema kojima orijentišemo svoje delanje na putu ka uspehu, ponekad zrele za preispitivanje. Ipak, na onoj skali potreba, postoji i jedna druga potreba u kojoj se, čini se, ove dve pobude susreću – to je potreba za poštovanjem od strane drugih. Pravog poštovanja vredni su oni koji uspeju da pomire te dve sukobljene želje – „uspeti u životu“, a ostati moralan. Pritom, stvar dodatno komplikuje činjenica da živimo u vremenu rapidnog razvoja i napredovanja, možemo reći – svega! A napredak je uvek bio mač sa dve oštrice, bilo da se radi o tehničkom, ekonomskom, pa čak i intelektualnom napretku. Ipak, napredak je neminovan, jer čovekovo je prirodno ustrojstvo da mu teži, baš kao što su i njegove nuspojave neminovne, jer takvo je prirodno ustrojstvo napretka.I vice versa. No, ono što bi za nas trebalo da je bitno, a što često gubimo iz vida, je to da smo MI svedoci tog takvog zloglasnog vremena. Mi smo njegovi tvorci i uživaoci njegovih posledica, dakle - njegovi aktivni učesnici. Postoji narodna mudrost koja kaže – Nisu loša vremena, loši su ljudi. Ali ti ljudi, to smo mi! Pa, ne može biti da smo baš tako loši, i još je manje verovatno – da smo svi loši?! Možda nam je samo potrebno da s vremena na vreme zavirimo u sebe. Možda tamo otkrijemo isto ono što je i čovek Antike otkrio u sebi – moral. I možda se tada iznenadimo koliko smo u stvari – dobri.

Oko predmeta morala je stvorena čitava jedna nauka, kojom su se još od vremena Sokrata, neki, priznaćemo, pomalo čudni ljudi, bavili. U etici je, od njenog osnivanja, ovom predmetu prilaženo sa nebrojeno mnogo stanovišta. A saglasnosti o tome šta moral jeste, još uvek – nema. Tako je, na primer, Kant tvrdio kako moralni zakon postoji jednako u svakom čoveku, te kako i najtvrdokorniji prestupnik želi da bude dobar, samo ne nalazi u sebi snagu za to. Njegova je maksima: Delaj uvek tako da ti ličnost u tebi, kao i ličnost u drugom čoveku bude cilj, a nikada sredstvo. Biti moralan, za njega je značilo biti čovek. Ne životinja, nego čovek. Sa druge strane, Niče je govorio kako je čovek pre svega zver. Po njemu, čovek se trudi da bude moralan, zato što on to nije! Njegova je suština ono nagonsko, a o tome je i popularni Frojd govorio kada je isticao da od načina na koji se nosimo sa vlastitim agresivnim i seksualnim porivom, zavisi kakve ćemo ličnosti biti.

Toliki vekovi mudrovanja, a odgovora nema. Poražavajuće za savremenog čoveka koji hoće rezultate, inforamaciju, konkretno znanje. Ipak, dobra vest je da nije potrebno biti vrsni poznavalac etičkih učenja, da bismo moral prepoznali u sebi. Dovoljno je da oslušnemo sebe i čućemo jedan otrežnjujući glas – našu savest. Jer, ona i jeste najkonkretniji oblik morala. Njena neopipljivost ne bi smela da nas zavara da se radi o nečemu apstraktnom. Ona je ono najkonkretnije, naš kapital koji nam, ukoliko u njega ulažemo, ostaje zauvek. Mirna savest se stiče lako, uz dozu iskrenosti prema sebi i drugima, a jednom stečena veoma se teško gubi jer, njenih blagodeti je najteže odreći se. Kada ih jednom spoznamo, tada postaje naš saveznik u donošenju odluka, poslovnih i intimnih. A kada jednom sebe doživimo kao dobre, vrlo je verovatno da ćemo se iznenaditi koliko su i drugi ljudi, zapravo, pre svega dobri i spremni da saslušaju, pomognu, izadju u susret, otvore vrata. Ili, bar ćemo umeti takve da prepoznamo.

Ludo vreme u kom živimo, čini nam se i želimo da verujemo, donelo nam je i jedno dragoceno saznanje: uspeh do kog se stiže brzo i na sumnjiv način - to je kula od karata koja uvek dolazi sa rokom trajanja; uspeh do kog se dolazi trudom i uz puno poštovanje Kantovog moralnog zakona – to je kamena tvrđava koja može da traje vekovima!