иКолумна: Неко је рекао Оскар?

Искрено сам желела да напишем један текст под акцентом Да ли сте знали? испирисана неуморним прелиставањима Политикиног забавника у детињству. Донекле је то мотивисано и мојом навиком да сваког дана потражим на интернету какву занимљивост, која би се на први поглед могла окарактерисати непотребном. Посаветовала бих вас да бар понекад, док испијате своју јутарњу кафу, пре уплива у дневне новости, прочитате једну песму и откријете неки наизглед непотребни податак. Можда вам се неће учинити превише битним да у нови дан уђете са знањем о некој звезди у сазвежђу Ориона, или чињеницом да ниједан папир не може да се пресавије више од девет пута, али ће се временом (обећавам вам) такве тривијалности показати веома битним. Одржавање менталне кондиције јесте важно само по себи, али је радост, која се буди са свешћу да чините нешто што се од вас не би свакодневно очекивало, оно што односи победу над сваким ангажованим радом. Ово је само савет и ко не жели, не мора ни да га послуша. А уколико се некоме идеја свиди, пастирска срећа ће бити још већа.

Ближи се нова додела Оскара, а са њом и атмосфера очекивање исте. Познајем пар фанатика, који о овом догађају причају као о светом тренутку у години. Пошто сам и сама притајени заљубљеник у спектакле и манифестације овог типа (авај, свако има своју мрачну страну), не могу да издржим, а да не поделим са вама пар интересантних података које сам јутрос открила.

Добитници Оскара заправо не поседују оне статуице. Награђени морају да потпишу уговор да ће се, уколико пожеле да продају своју награду, прво обратити Академији, са понудом од свега једног долара. Ако одбију да потпишу, не могу да задрже свој трофеј. Међутим, неки старији трофеји се с времена на време појаве на отвореном тржишту. Тако је Спилберг откупио оскар Бети Дејвис за више од пола милиона долара, да би га одмах донирао самој Академији.

Највећи лузер у историји Оскара је Кевин О’ Конел. Човек је номинован двадесет пута и још ниједном није добио награду. Иако се ни мало не разумем у његову област, данас је у мени добио најватренијег фана. Како не бити искрени љубитељ толиких баксуза?

За сад постоји само један добитник Оскара, који се тако и зове. Реч је о Оскару Хамерстејну Другом, добитнику два трофеја за најбољи сонг.

Најкраћи говор икада на вечерњој додели, одржао је култни редитељ Алфред Хичкок. Док је публика жељно ишчекивала Хичкокове речи, он је једноставно узвратио са Хвала , повукавши се са говорнице. Запитајмо се да ли би остао Хичкок да је другачије поступио.

Фраза Анд тхе виннер ис постала је популарнија од саме манифестације. Мирно је напуштена 1989. године, када је замењена крилатицом Анд тхе Осцар гоес то... Није реч о нечијој креативној случајности, већ се нова фраза одомаћила да се губитници не би потпуно деморалисали.

Сада ћу поставити тачку на овај малени каталог. Одабрала сам пар куриозитета који су мени деловали инспиративним. Као што можете приметити, ништа од овога нисте морали да чујете или сазнате. Живот може да настави да се одвија својим током и без ових будалаштина како би рекла једна моја пријатељица. Може, али и не мора. Обично сви много теже учимо оно што морамо да савладамо. У ишчитавању података овога типа крије се нека необјашњива енергија, која нас враћа детињем погледу на непознато. А пошто смо сви сведоци да није свако учење остало лепо, покушајмо да не одбијамо оно које се нуди само од себе и не оптерећује својим садржајем. Никада не замо зашто ће нам неке информације бити потребне. Сматрам да би било паметно не одбијати оне које сведоче о хуманости и лепоти живљења, па чак и унутар своје баналности.

Можете волети Оскар, али и не морате. Уосталом, да ли је неко овде уопште говорио о њему?

Елегантни поздрав.