Autor: Ivana Peško
Iskreno sam želela da napišem jedan tekst pod akcentom Da li ste znali? ispirisana neumornim prelistavanjima Politikinog zabavnika u detinjstvu. Donekle je to motivisano i mojom navikom da svakog dana potražim na internetu kakvu zanimljivost, koja bi se na prvi pogled mogla okarakterisati nepotrebnom. Posavetovala bih vas da bar ponekad, dok ispijate svoju jutarnju kafu, pre upliva u dnevne novosti, pročitate jednu pesmu i otkrijete neki naizgled nepotrebni podatak. Možda vam se neće učiniti previše bitnim da u novi dan uđete sa znanjem o nekoj zvezdi u sazvežđu Oriona, ili činjenicom da nijedan papir ne može da se presavije više od devet puta, ali će se vremenom (obećavam vam) takve trivijalnosti pokazati veoma bitnim. Održavanje mentalne kondicije jeste važno samo po sebi, ali je radost, koja se budi sa svešću da činite nešto što se od vas ne bi svakodnevno očekivalo, ono što odnosi pobedu nad svakim angažovanim radom. Ovo je samo savet i ko ne želi, ne mora ni da ga posluša. A ukoliko se nekome ideja svidi, pastirska sreća će biti još veća.
Bliži se nova dodela Oskara, a sa njom i atmosfera očekivanje iste. Poznajem par fanatika, koji o ovom događaju pričaju kao o svetom trenutku u godini. Pošto sam i sama pritajeni zaljubljenik u spektakle i manifestacije ovog tipa (avaj, svako ima svoju mračnu stranu), ne mogu da izdržim, a da ne podelim sa vama par interesantnih podataka koje sam jutros otkrila.
Dobitnici Oskara zapravo ne poseduju one statuice. Nagrađeni moraju da potpišu ugovor da će se, ukoliko požele da prodaju svoju nagradu, prvo obratiti Akademiji, sa ponudom od svega jednog dolara. Ako odbiju da potpišu, ne mogu da zadrže svoj trofej. Međutim, neki stariji trofeji se s vremena na vreme pojave na otvorenom tržištu. Tako je Spilberg otkupio oskar Beti Dejvis za više od pola miliona dolara, da bi ga odmah donirao samoj Akademiji.
Najveći luzer u istoriji Oskara je Kevin O’ Konel. Čovek je nominovan dvadeset puta i još nijednom nije dobio nagradu. Iako se ni malo ne razumem u njegovu oblast, danas je u meni dobio najvatrenijeg fana. Kako ne biti iskreni ljubitelj tolikih baksuza?
Za sad postoji samo jedan dobitnik Oskara, koji se tako i zove. Reč je o Oskaru Hamerstejnu Drugom, dobitniku dva trofeja za najbolji song.
Najkraći govor ikada na večernjoj dodeli, održao je kultni reditelj Alfred Hičkok. Dok je publika željno iščekivala Hičkokove reči, on je jednostavno uzvratio sa Hvala , povukavši se sa govornice. Zapitajmo se da li bi ostao Hičkok da je drugačije postupio.
Fraza And the winner is postala je popularnija od same manifestacije. Mirno je napuštena 1989. godine, kada je zamenjena krilaticom And the Oscar goes to... Nije reč o nečijoj kreativnoj slučajnosti, već se nova fraza odomaćila da se gubitnici ne bi potpuno demoralisali.
Sada ću postaviti tačku na ovaj maleni katalog. Odabrala sam par kurioziteta koji su meni delovali inspirativnim. Kao što možete primetiti, ništa od ovoga niste morali da čujete ili saznate. Život može da nastavi da se odvija svojim tokom i bez ovih budalaština kako bi rekla jedna moja prijateljica. Može, ali i ne mora. Obično svi mnogo teže učimo ono što moramo da savladamo. U iščitavanju podataka ovoga tipa krije se neka neobjašnjiva energija, koja nas vraća detinjem pogledu na nepoznato. A pošto smo svi svedoci da nije svako učenje ostalo lepo, pokušajmo da ne odbijamo ono koje se nudi samo od sebe i ne opterećuje svojim sadržajem. Nikada ne zamo zašto će nam neke informacije biti potrebne. Smatram da bi bilo pametno ne odbijati one koje svedoče o humanosti i lepoti življenja, pa čak i unutar svoje banalnosti.
Možete voleti Oskar, ali i ne morate. Uostalom, da li je neko ovde uopšte govorio o njemu?
Elegantni pozdrav.