О укусима не треба расправљати или, у оригиналу, Де густибус нон ест диспутандум изрека је латинског порекла. Могли бисмо слободно рећи да нема готово никога у цивилизованом свету ко ову изреку није бар једном у свом животу употребио, или бар чуо. Када би била члан поставе фудбалског тима, њена би позиција била у последњем реду одбране, кец из рукава сваке дефанзивне тактике. Како ствари стоје, без претеривања се сме тврдити чак и то да се овде ради о једном од најзначајнијих проналазака човечанства; ова изрека је нешто попут чаробне формуле, свемоћна магија која моментално окончава нерешиве расправе и то тако вешто да на крају обе завађене стране буду у праву.
Свако од нас поседује свој укус по питању музике, филмова, књига, супротног пола. Међутим, ти се укуси често не поклапају између саговорника и онда долази до расправа. Генерално гледано, расправе се добијају аргументима. Онај ко има боље и проверљивије аргументе побеђује. Али када се ради о стварима укуса, верује се, аргументи не постоје. И заиста, на гуглу можете моментално пронаћи одговор на питање које се године одиграла Бородинска битка, ко је претпоследњи гувернер Народне банке Србије или колико литара млека годишње даје просечна крава са Златибора. Покушате ли, на другој страни, сазнати да ли је Лав Толстој бољи писац од Марка Видојковића, нећете добити одговор. У најбојем случају, на неком од форума пронаћи ћете расправу на ту тему, пуну буке и беса, коју је опет неко мудро решио генијалном изреком Де густибус нон ест диспутандум. И крај приче.
Историјски гледано, укус је променљива категорија. Музички укус наших баба и деда разликује се од укуса наших родитеља, а затим и њихов од нашег сопственог. Укус за мушкарце средњовековних дама разликовао се од укуса урбаних европљанки (упоредимо само прљавог и крвавог витеза са савременим хипстером). Свако време носи свој естетски идеал па са тим и укус једне епохе не треба вредновати са становишта друге. На тај начин могли бисмо упасти у замку да, навикнути на буку и динамику савременог живота, модерни холивудски блокбастер претпоставимо неком генијалном али превише „дебелом“ роману Достојевског, на пример.
Укус варира и међу људима који живе у исто време и, наравно, свако полаже право на
сопствени укус као што полаже право и на сопствено мишљење. Питање је, међутим, да ли свачији укус исто вреди? Може ли неко имати бољи укус од другога? Да ли је „ствар укуса“ понекада „ствар неукуса“?
Чаробна формула, поменута латинска изрека, у одређеним ситуацијама више је него опасна. Сасвим је у реду позвати се на „ствар укуса“ када причамо о томе коју бисмо расу пса волели да одгајамо или да ли нам више одговарају Битлси или Стонси. Друга је ствар када под питање укуса подведемо поређење између музике Боба Дилана и Митра Мирића, рецимо. Ово више није питање разлике у укусима, већ разлике између укуса и неукуса.
На пољу уметности, морала и лепих манира демократизација је највећа опасност. Насупрот ставу да свако има своју главу а са њом и право на сопствени укус овде се ради о томе да се добар укус мора градити, да он није нешто рођењем дато и случајно већ резултат постојања или непостојања жеље да се пронађу праве вредности. Изгледа да изрека О укусима не треба расправљати постаје изузетно популарна у оним друштвима где постоји криза система вредности. Релативизација појмова лепог и ружног иде раме уз раме са релативизацијом доброг и лошег. Оног тренутка када се престало веровати да постоје ауторитети по питању укуса а почело веровати да је свачији укус једнако добар и оправдан, дошло се у ситуацију да се неукус сервира као укус, незнање као мудрост, неморал као нужност. Латинска изрека постала је моћно оружје медијске и антикултурне манипулације. Довољно је да само погледамо око себе.
Крајње је време да се о укусима почне расправљати.
_thumb1.jpg)
