иКолумна: Пар епилептичних покрета

Пре неколико дана ми је један пријатељ рекао како наша најважнија сећања допиру из ере настанка yоутубе-а и да оно што се дешавало пре тога, у нашем перцепирању музике, и није имало неку велику важност. Са једне стране (то је она из које проговарају моје емоције) никада се не бих сложила са оваквом изјавом, али ми са друге конкретно епохално ограничење не дозвољава да зуцнем. Моја генерација, нажалост, није одрастала уз мирис винила, нити уз очекивања теткиног пакета из Америке, у ком уместо новца долеће мајица са ликом Иггy Поп-а. Овом приликом не желим да ламентирам над искуством о ком немам никаквог дубљег појма. Верујем старијима да наш ужитак на неки начин јесте оскрнављен, али више од тога верујем сопственој потреби за музиком (баш тако). Проширена информација не мора постати ствар манипулације, уколико се научимо вештини правилног одабира. Некада се само растужим што ми није свако сећање селективно.

Никада нећу заборавити свој тинејџерски сусрет са видео-снимком култне Схе`с лост цонтрол Јоy Дивисион-а, лошег квалитета, у ком се од мрака није видело скоро ништа, осим Ијановог махнитања рукама, пропраћеног сатирским корацима, поновљеног безброј пута, хипнотишућег, и што је најважније од свега – ослобођајуће заводљивог у својој психотичности. Мало сам година тада имала да бих могла да разумем Ијанове текстове (што ме није заустављало да се правим да их разумем), али се одлично сећам да је његово извођење на мене деловало попут необјашњивог катарзичног ослобођења. Ни данас немам одговор за тај осећај, већ само неке млитаве покушаје, који, уосталом, и не морају бити нетачни.

Шаманистичка основа Куртисовог плеса учинила би се довољном за његово онеобичавање, да текстови и музика не одвлаче посматрача од архетипске основе на подручје егзистенцијалне огољености, где неке митске (ма колико биле топле) инстанце не могу да задовоље потребу да се превазиђе страх. Уколико се запитате од чега би тај страх конкретно могао поћи, свако поновно преслушавање албума Цлосер приближиће нове недоумице првом питању од свих. Овај тешко подношљив и затворен албум, у коресподенцији са Куртисовом биографијом, љубавном драмом и недовољно испитаном болешћу, бива прочитан накнадно (а у мом случају, некако отпозади). Драгослав Андрић залагао се за извлачење Куртисових текстова из музике, што је поступак сам по себи ограничен, јер свака парцелизација Дивисион-а, постаје неопростив злочин. Али, чињеница је да се понекад не може побећи од експерименталне луцидности при тумачењима. Ослонићемо се на Андрићеву слободу и усредсредити се искључиво на Ијанов плес у покушају да пронађемо једну врсту контраритма свему ономе на чему почива антрополошки песимизам Јоy Дивисиона. Подсетимо се забаве и експеримента ради.

Дакле, шамани нису довољни, али нас таква занесеност најбоље може упутити на размишљање о самој трансгресивној природи епилептичног напада, а посредно о оном што је названо епилептичним плесом. Ништа не представља слободан асоцијативан низ јер је прича много старија од олаког закључивања. А кључ за такву причу можемо пронаћи, на пример, у есеми Растка Петровића (Младићство народног генија).

Петровић испитује ритуални тренутак, када се у неким крајевима света, обично поред река (које су фолклорно маркиране), скупљају сви они који пате од разних хистеричних надражаја, најчешче сомнамбулисти и епилептичари. Веровало се да провокацијом и изазивањем великог, заједничког напада, некадашњи болесници доживљавају коначно исцељење. Болесни би током године мировали, како би се за време празника акумулована бољка изразила у свом пуном облику. Водили би их у капелу Св.Вита, након игре изазване музиком, преко воде која у основи чисти. Надало се да једино музика може спасити од оваквих наступа и сигурне смрти као последице. Ко мени не верује, увек може да се обрати и сликама Питера Бројгела, па да види да ипак јесте тако. А на крају, ритуали овог типа су и даље живи, те су као такви експресивнији од сваког даљег описа.

И након проучавања овог обичаја, ја никако не могу да се не окренем од Цлосер-а уназад и преслушам изнова први албум, присећајући се речи - Ох, И'ве валкед он ватер…/Хопинг фор сометхинг море/ Ме, сееинг ме тхис тиме, хопинг фор сометхинг елсе. И онда сама певушим непостојаћи текст схе`с лост цонтрол, хопинг фор сометхинг елсе .

Пол Морли је приметио како је музика коју свирају Дивисиони телесна и луцидна, ослоњена на емоције које не можемо да контролишемо, импулсивне нагоне, предрасуде и страхове, па је бенд оно што не може да се изговори, ни одреди претворио у нешто сасвим разумљиво, у узнемирујуће приказе најизопаченијих пожуда. Моје скромно музичко образовање дозвољава ми да закључим да је све осим првог дела реченице ноторна будалаштина. Онај ко каже да је разумео Јоy Дивисион, тај мора да се или вратио из мртвих, или неког чудног, антиутопијског концепта будућности. Али о телесности и нагонима ове музике, желећу увек да говорим, јер је по мени она архе концепта Дивисион-а и, унутар тога, Ијановог плесног покрета. Баш онако болесно да разговарам како бих поново осетила тренутак смртничке слободе, као са својих петнаест, у кохезији са оним који би да крикне свој бол и да оздрави у мучном занесењаштву. Сва даља слушања Јоy Дивисион-а бих поклонила времену, само да још једном доживим Куртисово телесно, на начин на који се то догодило некад. Да потврдим да се слобода може догодити још једном, јер је моћ Куртисовог епилептичног покрета, отворена у неколико вечности, ваљда за нас.

И све то захваљујући yоутубе-у, који –ето– не мирише, осим ако не замислимо тај мирис. Сваки медијум са уметношћу може постати сакралан, ако се перспективе лепо дефинишу, а потребе остану искрене. Поготово онда када схватиш да је твој снимак видело само неколико хиљада људи на целом свету. На, крају крајева – слобода се осваја, у њу се не упада. Битно је плесати у боловању, па чак и онда када нам се сви анђеоски плесачи учине мртвима. Па чак и онда када нам се учини да смо заборавили како се то ради. Јер неминовно ће, нажалост, увек остати неминовно.