иКолумна: Пастир и Стивен Хокинг у истој кухињи

Одувек ми се чинило превише ограниченим и баналним приклањање некој од концепција уметничког стварања. Вапај за објашњењем креативног поступка, појавио се готово истовремено са самом креацијом, при чему се однос између ентузијаста и технициста кроз цивилизацијске епохе доследно мењао и усложњавао. Сходно дуготрајном развитку уметничке и теоријске мисли, данас можемо бескрајно полемисати о природи креативног чина. По пастирском, нескромном, мишљењу, одговор искључиво зависи од степена наше радозналости. А једино у случају њене неограничености, такве полемике могу добити на вредности. Та се вредност мери божанским категоријама, те ћу овом приликом позвати у помоћ, ни мање ни више до самог Стивена Хокинга, како би ми помогао да вам предочим своју овонедељну занимацију. Одлучила сам да је назовем Прозни кувар Свемоћног Пастира, са подтекстом – како написати једну причу?

Пастирова мајка је физичарка, која обожава да критикује кулинарске неспособности свог детета. Једном приликом јој је поменула како је чувени научник одржао предавање о трима основним састојцима за формирање нашег универзума. Дакле, уколико некада пожелите да скувате свемирско пространство, биће вам неопходни: материја, енергија и време. Материју бисмо окрактерисали као одређени материјал са масом, као оно што је свуда око нас – прашина, стене, гасови, милијарде звезда, сазвежђа, итд. У енергији проналазимо оно са чим се сусрећемо сваког дана (ако гладни, или у досади, погледамо у огроман сендвич са пилетином, осетићемо енергију дуж целог трбуха). Простор је протумачен као много простора, неко бескрајно променљиво место што покреће процесе који га чине динамичним. Када бисте решили да напишете једну уметничку причу, морали бисте да размислите о теми, поступцима, мотивацији, јунацима, реченицама, самим речима, идеји (материја), затим о ономе што полази из вас и долази ка вама, не дозвољавајући вам да се не изразите (енергија) и сопственим могућностима да оформите један нови свет, да му удахнете снагу да се покрене и коначно оживи као целина (простор). Најлакше би било зауставити се на овим примарним саветима, али нам урођена знатижеља то ипак неће дозволити. Космички кувар би био сувопаран, да Алберт Ајнштајн није одлучио да у сваком пасуљу постане ребарце .

Супротставља се Ајнштајн, пркоси епохалним не мора! и објашњава да су два састојка, за настанак универзума, сасвим довољна. Маса и енергија су, по Ајнштајну, две стране једне исте медаље, јер се маса може посматрати као врста енергије и обратно (није потребно велико математичко знање да би се то схватило из чувене формуле Е=мц²). Деценијама касније, научници су се сложили да су енергија и простор настали у догађају, познатим под термином Тхе биг банг. У моменту великог праска је настао читав универзум препун енергије, а са њим и простор. Ту се морамо изнова запитати – како су сад енергија и простор нестали ни из чега. Хокинг помиње да се у тренутку праска са енергијом, створила и истовремена количина негативне енергије (ако желимо да на равном пољу изградимо брдо, неминовно ћемо начинити рупу). Нешто је морало изазвати спонтани настанак универзума, лагано закључујемо. Нешто, нешто?

Навикли да размишљамо узрочно – последично, знамо да се поморанџа никада неће појести сама од себе. Морамо прво да је купимо, да је ољуштимо, загриземо, сажваћемо и прогутамо. Знамо да не можемо трепнути и очекивати да се цео процес одвије независно од нас. Али, упозорио би нас Хокинг, уколико бисмо поморанџу посматрали под микроскопом, приметили бисмо да се у дубинама поморанџе налазе најнајситније честице које се могу појављивати потпуно без правила, бити присутне неко време и онда поново нестати, како би се појавиле негде друго. Поморанџа неће нестати сама од себе, али унутар ње једно протонче може то веома лако да уради (Шелдон Купер би нам поручио квантна механика смртници). Тако је и универзум био некада мали, мањи него наше протонче. Сада се у причу коначно уводи време као категорија. Уколико бисмо у црну рупу убацили часовник, приметили бисмо да би он тамо престао да ради, под условом да га гравитационе и остале силе не униште. Хокинг ће закључити да пре црне рупе ничега није могло бити, јер није било времена да би се то нешто створило. Овде ћемо се зауставити и посветити се отпетљавању наше игрице.

Следи отпетљавање у виду специфичног пута, који нас никада неће довести до првог тренутка наше креативне инспирације. Шта је то што је покренуло тематику, мотивацију, осећај и потребу за писањем? Ако кренемо на екскурзију кроз време и путујемо све дубље и дубље, ка прапринципу заноса који нас је натерао да оставимо реалност и запишемо реч, наћи ћемо се у једном безвременом стању, или стању ван сваког времена. Пар пута сам се запитала да ли сами стварамо своју инспирацију. Одакле она долази? Какви су закони њене природе? Хокинг ми је помогао да промислим како је и инспирација својеврсна, специфична црна рупа, коју обожавам баш због тога што је толико црна. Како је она поменуто нешто о чему не можемо говорити у категоријама на које смо свикли. А када нешто почне, на њему мора пажљиво да се ради. Време устројава технику и помаже нам да универзум наше приче доведе у стање препознатљивог лепог. И баш та лепота, неприкосновени естетички порив да свако креирање остане оличење радости и моћи, здружује оно у чију даљу основу не можемо отићи са потребом да наш поступак изнова буде бољи. Свако истинско уметничко стварање почива на овој игри. Када сам у разигравању почела да уживам, морала сам и да окренем леђа коначном закључку Стивена Хокинга. Мој малени кувар би вас, након што вам не би дао ниједан практичан састојак, у последњем пасусу запитао – није ли само кување једно ђаволски божанствено стање? Знање да стварате, иако никада себи нећете до краја моћи да одгонетнете како сте почели и због чега то радите. Хокинг би вам саопштио да свако може да верује у шта год жели, а Пастир вам поручује:

Пријатно вам било у ком год универзуму волите да ручате!