Autor: Ivana Peško
Драги моји млади пријатељи
Ако живите и излазите у Београду, морали сте макар једном срести, у најдубљим ноћним, или најранијим јутарњим сатима, оног тужног деку који продаје руже и остало цвеће што му се нађе у кутији, обично крај пекаре Тома на Тргу републике и у околини. С времена на време зађе у кафане, уколико га пусте. Тихо нуди свој производ, није наметљив, готово се не чује. Учинило ми се ноћас као да мумла у себи. Пошто имам помало извитоперену перцепцију стварности, његове очи су ми се указале меким. Никако другачије до меким. Онда ми је пријатељица испричала, како се он њеној пријатељици једном приликом, у јутарњем аутобусу, поверио како сваког викенда продаје младима цвеће да би сакупио новац за своју унуку студенткињу. И чекао је аутобусе. Заједно са нама.
До пре годину дана је у мензи у Студењаку радила бака. Обично је седела за столићем где се мења жетон за прибор. Редовно сам јој желела добар дан, честитала празнике. Звала ме је или лепа моја, или мила моја, или срећо моја. Никада је ништа нисам упитала, нити смо дуже разговарале. Ја сам њој стално са осмехом желела добар дан, она је мени упућивала речи љубави. Имала је сигурно преко седамдесет година и скоро сваког дана је, уз звуке оног дрндавог радија, обављала свој једноличан посао. Редовно је долазила на свој посао. А онда је одједном престала.
Сад можемо да се сетимо колико у последње време сви превише причамо о некаквим депресијама. Свако нешто хоће, осећа да хоће, схвата да може, али му је истовремено јасно да не зна шта заправо хоће, колико хоће и колико може. Често себи понављам како младост има право на младост, али сам истовремено и огорчена јер ми се чини као да сами себи константно оспоравамо то исто право. Углавном препричавамо једни другима колико смо збуњени, како смо остали без амбиција још пре него што су се створиле, колико мрзимо Србију, то што немамо пребијеног динара, власт која нам смета, опозицију која нам смета... Често се помиримо са тим да смо изгубили свако мишљење. Још чешће нас мрзи да о проблемима говоримо. Неко спава по десет сати у току дана, други дува или се опија сваке ноћи, трећи гледа америчке ситкоме до бесвести, четврти све те ствари заједно. Појави се по нека добротворна акција, па одустанемо од једне паклице цигара и уплатимо новац за другог. Мало нам буде лепше. А опет, лакше је и тако него да се изнова сукобимо са сопственом грижом савести. Положимо по који испит. Болоња. Није немогуће. Аутодеструктивни смо чак и када нема никаквог разлога за то. И даље поштујемо ауторитете. Не замерамо професорима на књигама које нам препоручују јер су обично сигурнији у сопствену аргументацију од нас. Не знамо за књиге за које они нису већ чули. Изашли бисмо на улицу, али се одмах постави питање – у чему је сврха? Шта друго имамо да понудимо? Па се помиримо са тим да смо се помирили. И чекамо. Или да се заљубимо, или да нас усрећи, па неким светим чудом, добијемо посао на макар неколико месеци. Не сметају нам више ни они који су у странкама јертотакомора, ни они који и даље слушају Цецу, ни они који се туку по утакмицама, ни они који организују протесте, бесмислене блокаде и штатијазнам. Све разумемо. И све нам је свеједно. Онда, у неком моменту, запева изнова Дис, те ослушнемо Нама се спава, нама се не сања. И сложимо се да је то – то.
Е, па драги моји млади пријатељи: КОЈИ ЈЕ НАМА ВРАГ? Ја вас озбиљно питам: КОЈИ ЈЕ НАМА ВРАГ? И колико смо спремни да допустимо да тај враг траје. Можда је први степен успона самоприхватање и свест да нам није добро. И да ми сами више нисмо добри, него смо се мало покварили. А након тога следи фаза у којој треба да признамо сами себи да ипак, иако нам се све чини истрошеним и незанимљивим, животи могу да постану лепи. Овде, где смо рођени, где су нам пријатељи, родитељи, некадашње приче, у бити наше и у свом дубоком смислу наше. Јер свака депресија, у коју западнемо, одлази њима у корист. Један писац ми је причао колико га плаши то што нема коме да помогне, кога да учи, са ким да сарађује. Док изумиру маторани који још увек нешто раде за ову земљу, ми седимо и чекамо. Па опет чекамо. Не излазимо на изборе, не читамо новине, не бојкотујемо када осетимо увреду. Шта је донело страх и изнело стид? Ако кажете да треба тако да буде, верујте ми да нисте у праву. Нису адолесцентске кризе изговор за све, као што ни псм не може бити вечно оправдање за женско хистерисање. Уколико осећате, макар само делимично, проблем због ког сте се зауставили, покушајте да га откопате. И прекините да се жалите. Поновићу још једном – деда који је једном ногом у гробу продаје цвеће у три ујутру да би ишколовао своју унуку. А шта ми радимо? Ноћас, данас, сутра? Поновићу још једном: КОЈИ ЈЕ НАМА ВРАГ? Хајде сад сви полако напоље и неки рад у руке. Спљоштиће вам се задњица од седења. А онда вам џабе и двадесет три.
Пастир режи!!!
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
_thumb2.jpg)
