Autor: Branka Dundić
Pripadam generaciji kojoj je period kada se u Srbiji od prosečne plate mogla kupiti čokolada od 50 grama, bio period detinjstva. I, gledajući mog tatu kako dobija detinji izraz lica na taktove Rollingstones-a ili Moody Blues-a, povezala sam da je razumljivo što se isto dešava sa pripadnicima moje generacije kada čuju taktove Đoganija, Ivana Gavrilovića, Dr Igija…
Uostalom, nisam ja izmislila toplu vodu. Uvrežena je i opšteprihvaćena ta teorija da je za nas, decu rata, muzika devedesetih sinonim za detinjstvo. Back to childhood.
Jednog veselog popodneva dvehiljadedesetih, poželela sam upravo to – da se malo vratim u detinjstvo, pa sam na Youtube-u napravila listu personalnih favorita. Pesme + spotovi. I spontano je krenulo poređenje tih pesama i spotova sa nekim stvarima koje su u Srbiji popularne danas.
Da postoji razlika – postoji. Ali kakva? Je li ta razlika zaista samo subjektivna i na nivou generacijske nostalgije, ili…? Ili je muzika devedesetih ipak objektivno specifična, u smislu da predstavlja kulturni zapis jednog vremena, dragoceno svedočanstvo o psihologiji rata, zaraćenih? Ili, možda je najprihvatljivije rešenje, kao što to obično biva, da je istina negde između? Neka zaključak bude takav.
Ali, ostaje da intrigira ta specifičnost uslova u kojim nastaje takva muzika. I kako je, zaboga, moguće da nam se ona dopada?!?! Ako je već dens muzika 90ih zapravo ratna emocija i raspoloženje upakovano u pesmu, šta tu ima da bude lepo?
Nesretnih ranih devedesetih ja se, da budem iskrena slabo sećam, jer sam još bila suviše mala. Sa druge strane, bombardovanja ’99. sećam se kao da je juče bilo. Sećam se, recimo, da sam sa društvom svakog dana išla da igram tenis. Pištale su sirene, a mi bismo se smejali i nastavljali da pikamo loptu. Sećam se i da sam jedne noći u skloništu bila presrećna i da sam tu noć upamtila kao jednu od najlepših u životu, zato što je cela moja porodica bila na okupu. Tata nije bio nervozan, bio je obazriv. Mama nije bila prezauzeta, bila je nežna.
Rat je izvukao našu esenciju iz nas. Mi ljudi smo bogovi i zveri, to je naša esencija. Ali je ona izašla na površinu. U okviru porodice to se ogledalo u okretanju jednih drugima. U muzici, koja i nastaje iz strasti, to se ogledalo u ogoljavanju onih najnižih strasti.
I ako obratimo pažnju, to i jeste ona tražena specifičnost tih pesama – sve one, ili velika većina, obiluju sirovom agresivno-seksualnom energijom. Kao i njihovi spotovi.
Ono božansko i ono životinjsko, raj i pakao, čovek u svojim ekstremnim oscilacijama…
Danas, kada je usled stresa pojava seksualne inhibiranosti sve češća, možda čoveku današnjice prija da se s vremena na vreme ogoli. A dens devedesetih je, složićemo se, odličan stimulans za to. To ga čini voljivim. Da, nije to samo nostalgija… Pitam se šta bi rekao Frojd…
OVAJ TEKST NIPOŠTO NE TREBA I NE SME BITI SHVAĆEN KAO NEKAKVA APOLOGIJA RATU. Ovaj tekst radije ima za cilj da, recimo, podstakne na razmišljanje: Da li nam je zaista potreban rat da bismo doprli do samih sebe?
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE
