иКолумна: Веселе деведесете

Autor: Branka Dundić

Припадам генерацији којој је период када се у Србији од просечне плате могла купити чоколада од 50 грама, био период детињства. И, гледајући мог тату како добија детињи израз лица на тактове Роллингстонес-а или Моодy Блуес-а, повезала сам да је разумљиво што се исто дешава са припадницима моје генерације када чују тактове Đоганија, Ивана Гавриловића, Др Игија…

Уосталом, нисам ја измислила топлу воду. Уврежена је и општеприхваћена та теорија да је за нас, децу рата, музика деведесетих синоним за детињство. Бацк то цхилдхоод.

Једног веселог поподнева двехиљадедесетих, пожелела сам управо то – да се мало вратим у детињство, па сам на Yоутубе-у направила листу персоналних фаворита. Песме + спотови. И спонтано је кренуло поређење тих песама и спотова са неким стварима које су у Србији популарне данас.

Да постоји разлика – постоји. Али каква? Је ли та разлика заиста само субјективна и на нивоу генерацијске носталгије, или…? Или је музика деведесетих ипак објективно специфична, у смислу да представља културни запис једног времена, драгоцено сведочанство о психологији рата, зараћених? Или, можда је најприхватљивије решење, као што то обично бива, да је истина негде између? Нека закључак буде такав.

Али, остаје да интригира та специфичност услова у којим настаје таква музика. И како је, забога, могуће да нам се она допада?!?! Ако је већ денс музика 90их заправо ратна емоција и расположење упаковано у песму, шта ту има да буде лепо?

Несретних раних деведесетих ја се, да будем искрена слабо сећам, јер сам још била сувише мала. Са друге стране, бомбардовања ’99. сећам се као да је јуче било. Сећам се, рецимо, да сам са друштвом сваког дана ишла да играм тенис. Пиштале су сирене, а ми бисмо се смејали и настављали да пикамо лопту. Сећам се и да сам једне ноћи у склоништу била пресрећна и да сам ту ноћ упамтила као једну од најлепших у животу, зато што је цела моја породица била на окупу. Тата није био нервозан, био је обазрив. Мама није била презаузета, била је нежна.

Рат је извукао нашу есенцију из нас. Ми људи смо богови и звери, то је наша есенција. Али је она изашла на површину. У оквиру породице то се огледало у окретању једних другима. У музици, која и настаје из страсти, то се огледало у огољавању оних најнижих страсти.

И ако обратимо пажњу, то и јесте она тражена специфичност тих песама – све оне, или велика већина, обилују сировом агресивно-сексуалном енергијом. Као и њихови спотови.

Оно божанско и оно животињско, рај и пакао, човек у својим екстремним осцилацијама…

Данас, када је услед стреса појава сексуалне инхибираности све чешћа, можда човеку данашњице прија да се с времена на време оголи. А денс деведесетих је, сложићемо се, одличан стимуланс за то. То га чини вољивим. Да, није то само носталгија… Питам се шта би рекао Фројд…

ОВАЈ ТЕКСТ НИПОШТО НЕ ТРЕБА И НЕ СМЕ БИТИ СХВАЂЕН КАО НЕКАКВА АПОЛОГИЈА РАТУ. Овај текст радије има за циљ да, рецимо, подстакне на размишљање: Да ли нам је заиста потребан рат да бисмо допрли до самих себе?

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? ЦВ и један текст пошаљите на оффице@иСербиа.рс, са назнаком "Пријава / новинар". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE

Odricanje od odgovornosti