
Autor: Бранка Дундић
ФОТО: diplomaguide.com
Ово ће да личи на пљувачину, мада ја не бих то тако окарактерисала.
Спадала је у ону врсту људи који мисле да је поента књижевности у лепо склопљеним реченицама, да то значи "умети писати". Али чак ни то склапање они не разумевају у смислу неког стила и доприноса који стил даје смислу књижевног дела, већ то схватају наивно, вулгарно; као да им је критеријум онај који у првом основне прави разлику између ђака који "умеју" да напишу састав и оних који не умеју. Дакле, није стил један од (и то позадинских) елемената који скупа дају целокупну вредност дела, већ је стил (који и није стил, већ стил = књижевно дело) једино што постоји.
Ја сам дала све од себе да дочарам на које (не)схватање смисла књижевности мислим, мада мислим да језику као таквом фали један елемент који би могао да кроз речи дочара разлике међу нама људима које доводе до тих различитих (не)схватања.
И сад, пустимо књижевност... Али мора да си ти била јако окупирана неким другачијим стварима од књижевности целог живота, када си о њој задњи пут мислила тамо око првог основне, или када већ...
Каквим другачијим стварима? Вероватно успехом. Да нагласим, реч је о врло амбициозној и способној особи. Члану битне политичке партије. Знам, не губи се форма пљувачине, иако се ја уопште не бих задржала код поменуте личности, јер није ни једина ни најгора. Управо бих се задржала код тога што није једина.
Брине ме, какво разумевање успеха могу имати људи са овако вулгарним схватањем књижевности? Ако сте се запитали – а какве то има везе, запитајте се још једном. Подсетимо се шта све књижевност ЈЕСТЕ.
Књижевност је израз нечије слободе и позив на слободу неког другог. Књижевност је друштвени ангажман првог реда. Апел на промену. Слободна реч. Слободна тишина. Књижевност је место где снаге могу да се удруже, а да та заједница остане слободна, бесполитична, да на њеном врху буде само Ум.
А за поменуту врсту људи (јер, шта је критеријум за поделе на врсте међу људима, ако није однос према књижевности?), она је сведена на пуки стил, а онда, тако изолован, чак ни тај стил није неко „јесте“, јер сам по себи он нема никакав смисао. Дакле, књижевност је мртва. Не постоји. Њеном ангажману нема места у свету на-овај-начин-успешних људи. Образованих. Страначки ангажованих.
Уколико им се укаже на овај проблем, највероватније ће реаговати подсмехом или сажаљењем. Дакле, они и не виде да проблем постоји.
Ја немам никакав закључак. Мене занима – а шта виде? И како виде? Којим очима гледају? Уопште, волела бих, без ироније, неке конкретније резултате анализе оваквих склопова личности. Да бих их боље разумела. Где је суштина? Где је појам? Осећају ли празан простор између Ја и Успех (на њихов начин)? Како га попуњавају?
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE