Има наде – део први

Autor: Ivan Lalić

Нисам неки носталгичар, али са жаљењем констатујем да је филмска уметност свој квалитативни врхунац доживела крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлога века. Свеопшти суноврат у ауторециклажу и недостатак идеја опхрвао је и актуелни тренутак седме уметности. Сведоци смо бруталног маниризима, разбацивања буџетима, доминације компјутерских ефеката са једне и медиокритетских сценарија, просечних глумишта и редитељске неупечатљивости са друге стране.

Да ли је баш све тако црно?

Чешће кроз опскурне канале независне продукције и ређе кроз бомбастична „А” остварења, до нас стижу и појединачни глумачки и редитељски примерци који нас подсећају да се таленат не може сакрити и да и у доминантно декадентном току дешавања, еволуција на површину ипак повремено избацује квалитетне аномалије.

Када су господа у питању, осека умећа није наишла нагло, већ се транзиција од колоса методичке глуме седамдесетих (Де Ниро, Паћино, Хофман) ка њиховим ређим наследницима деведесетих (Деј-Луис, Вашингтон, Хенкс) није толико осетила. Када су и потоњи зашли у пету деценију живота, целулоидом су завладали разноразни Афлеци, Купери, Батлери, ЛеБуфови и њима слични. Снизили су стандарде толико да су њихове роле почеле да се сматрају бенчмарковима доброг рада. Драстичан пад прилива нових талената мајсторски су прикрили и убедили мејнстрим публику да у питању ипак нису просечни, исподпросечни и прецењени полу-глумци и аматери. Тако је било до скора и тако је и сада. Само што сада можемо рећи да је пар усамљених крсташа стасало за борбу за праведно место у историји кинематографије. Група мала, али одабрана.

Ко су глумци у напону снаге који имају снагу да преокрену измене ток мисли јавног мњења када је повратак квалитету на великом платну у питању?

Да би се пробио до драмских улога, морао је да снима комерцијалу. Љубавне драмице, шаблонске кримиће. На том путу зарадио је доста пара и симпатије женског дела публике. Те паре није стуцао само у живот на високој нози, већ га је вратио назад у филмску индустрију. Уложио га је у независну продукцију и тамо нашао себе као глумца са великим „Г”, глумећи реформисаног нацисту у Believer, порочног професора у Half Nelson и аутистичног младића у урнебесном Lars and the real girl. Рајан Гослинг(1980) на светску мапу озбиљних критичара и дефинитивно излази са тешким драмским приказом свих фаза у животу двоје партнера у Blue Valentine и као херој са маргине у омажу трешевима осамдесетих у Drive. Последњи од наведених филмова спојио га је и са сјајним данским редитељем Николасом Вајндинг-Рефном и лансирао га право у орбиту великана. У тој орбити је међутим, и даље осуђен само на тапшање по рамену, пошто га уврежени естаблишмент и даље заобилази када су награде у питању. Само једна номинација за „Оскара” озбиљно је потцењивање најбољег младог америчког глумца у овој декади. Глумца који је за узоре узео Бранда и Дина, ретко проговарајући у својим филмовима и глумећи врло много са веома мало. Имиџ бутовника и отпадника га прати и ван платна и очигледно одсликава и неки делић приватног живота који тако верно преноси на платно. Иако у најбољим годинама, још увек трага за правим великим филмом који би запушио уста критичарима његовог „каменог лица” и решен је да због тога направи и дужу паузу од глуме. Јако је близу остварењу својих снова, а тај корак неће бити нимало лак, што можемо видети и на примеру колоса претходне генерације, Леонарда ДиКаприја. Нама остаје да му држимо палчеве и пратимо његов убитачан ритам паралелног снимања по једног комерцијалног и једног квалитетног независног остварења.

Пут људима ван Америке у Холивуду никада није био лак. Последњи који је прешао Атлантски океан и похарао Лос Анђелес био је и највећи живи глумац данас, Данијел Деј-Луис. Британија, некада империја и у филму, сада на прсте једне руке броји квалитетне младе наследнике Ентонија Хопкинса, Джона Хрта, Колина Фирта. Зато су вероватно и морали да потраже помоћ традиционалних непријатеља, Немаца. Од мајке Иркиње и оца Немца, Мајкл Фасбендер(1977) свој пут до звезда крчио је кроз острвске телевизијске филмове, све до прекретнице коју му је пружио Роберто Родригез са Милерових 300. Од тог тренутка, у првом плану је на домаћој сцени. Ређају се сјајне епизодне улоге (Eden lake, Fish tank), а Hunger га укршта са Стивом МекКвином са којим сарађује у још два независна остварења (Shame и предстојећем 12 years a slave), уз којег коначно добија прилику да буде водећа мушка рола. Прилику не пропушта и своје време на платну максимално искоришћава стрпљиво градећи репутацију трејдмарк мученика и глумца који се не либи драмски и физички захтевних улога. Након тога, мејнстрим врхунска продукција била је спремна за њега. Паре му још увек нису донеле и признање, а уплив у „А” лигу ипак није крунисан главном улогом у блокбастер драми. Сарадња са Ридлијем Скотом и Теренсом Маликом обећава и скоро прескакање тог последњег, најтежег степеника ка бесмртности.

Као тинејџер прославио се у ТВ-комедији 3rd rock from the Sun, остао је изузетно младолик све до тридесетих. Свој филмски пут градио је искључиво кроз независну продукцију. Постао је звезда андерграунд филма и Санденс фестивала, сакривен од шире публике. The lookout, Hesher и 50/50 ипак нису прошли незапажено. Највећи редитељ данашњице, Кристофер Нолан, први му даје прилику у свом блокбастеру Inception, након којег цео свет остаје пријатно изненађен развојем Джозефа Гордона-Левита(1981), оног „малог” из “Трећег камена од Сунца”. Нолан га награђује ролом и у последњем „Бетмену”, а Спилберг га ангажује за Lincoln. Његов основни проблем на путу до звезда је физичке природе, нешто слично ономе што је и ДиКаприја прогањало до четрдесетих. Джо је и даље, поред неспорног глумачког талента, бејбифејс. Looper нам је показао колико је тај проблем изражен, али смо сигурни да га то не може зауставити у његовом вртоглавом успону.

Поред ове тројице, пажња се мора обратити и на још млађе Езру Милера и Логана Лермана, рођене 1992. године, славом овенчане у најбољој тинејџ-драми у последњих десетак година, The perks of being a wallflower. Први је за себе већ резервисао улоге уврнутих и болесних ликова, док други јако обећава у свом минимализму. Они су и крунски доказ да точак мушке глумачке еволуције нема намеру да стане. Хвала му на томе.

Сви делови колумне:
1. Има наде – део први

2. Ima nade – deo drugi

3. Ima nade – deo treći

***

Послушајте аутора како текст чита за Први програм Радио Београда OVDE (око 45. минута)

***

Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti