О мајсторима иза камере млађе генерације
Autor: Иван Лалић
За разлику од коректне понуде младих глумаца и оскудног избора међу глумицама, стиче се утисак да Холивуд најмање треба да буде забринут када су у питању нови и перспективни редитељи. Како на руку њима иде и биолошка чињеница да касније сазревају, може се слободно рећи да у Холивуду данас има квалитетних људи у режеисерским столицама у четрдесетима него прстију једне руке. Сасвим довољно, када се узме свеопште стање актуелног тренутка светске кинематографије. И долазе буквално са свих страна света, не рачунајући Корејанце који ипак заслужују засебну тему.
Највећи живи редитељ у напону животне и стваралачке снаге нам долази из Енглеске. Његовом биографијом може се подичити јако мало колега. Финчер је своју филмографију бесповратно укаљао, те тако сада Кристофер Нолан (1970) једини може рећи са поносом да само Джејмс Камерон и он немају НИЈЕДАН лош филм у ЦВ-ју. Снимио их је укупно осам дугометражних и ако се изузме првенац из независне продукције (Following), овај бивши студент енглеске књижевности једноставно не зна за промашај. Као редитељ, сценариста и продуцент потписује укупно седам светских мегахитова: Memento, Insomnia, Batman begins, The Prestige, The Dark knight, Inception и The Dark knight rises. Сва његова дела карактерише маестрални занатски рад на кадрирању, напета и спектакуларна акција и не-линеарна радња. Посебно место у овом бриљантном опусу заузима трилогија о Бетмену, најуспешније оживљавање једне филмске франшизе икада. А у тој трилогији на трону поносно стоји „The Dark Knight”, вероватно најквалитетнији и најуспешнији комерцијални блокбастер у овом веку. Како критички, тако и финансијски. Оно што Нолана издваја од осталих режисера данашњице јесте и његова подједнако квалитетна сарадња са родјеним братом Джонатаном (1974) на писању сценарија за све филмове које је режирао, са изузетком „Инсомније”. Сав тај квалитет остаје скривен за чланове Академије већ годинама, и како ствари стоје, то ће се тешко променити. Вероватно ће све то бити надокнађено за неки од познијих и недовољно квалитетних филмова, као што смо видели и на примеру једног Мартина Скорсезеа. А Нолан већ сад стаје раме уз раме са највећим холивудским режисерима свих времена.
Са собом је донео скандинавску (прецизније, данску) суровост и суморност. Његови филмови су тешки, ликови ишчашени, а акција крвава. Испекао је занат у независној продукцији и спреман је за следећи велики корак. Он је Николас Вајдинг Рефн (1970), у светску орбиту је лансирао Рајана Гослинга са Drive, а поред режирања, пише и сценарије за своје филмове. „Pusher" трилогија је врло брзо прерасла оквире Данске, бизарни Bronson у први план избацио је обећавајућег Тома Хардија, а Valhalla rising шокирао публику по филмским фестивалима широм света. Only God forgives био је промашај, а наредних неколико година ће судбоносно дефинисати овог мајстора фотографије и атмосфере и његов успех у борби са великим продукцијама.
Многи редитељи имају своје музе. Времена се мењају и то више нису нужно жене, тако да ако Рефн има Гослинга, онда Стив МекКвин (1969) има Мајкла Фасбендера. Британски режисер за собом има само два дугометражна филма и оба су избацила у први план ирско-немачког глумца. Његова остварења су клаустрофобична, физички и ментално напорна. Hunger се бави штрајком глађу припаднике ИРА-е у енглеским затворима, а Shame емотивном и сексуалном отуђеношћу у данашњем свету. Следећи корак је улазак у америчку „А” продукцију са 12 years a slave, са којом долази и прва глумачка постава и новци. Имењак легендарног глумца шездесетих и седамдесетих коначно ступа под светло рефлектора и ми се надамо да се под њима неће пребрзо истопити.
Поред ове три перјанице, било би нефер прескочити и још двојицу редитеља који су, упркос краткој биографији, снимили неколико остварења вредних помена.
Орен Оверман (1966) стиже из Израела, а његов првенац, The Messenger, тешка драмска прича о војним известиоцима породица погинулих у Ираку, оставио је фасцинираним како жирије, тако и публику независне продукције и пратећих фестивала. Rampart је значио наставак сарадње са Вудијем Харелсоном, али није ни изблиза поновио успех претходника. Као сценариста скренуо је пажњу на себе биографским филмом о Дилану (I'm not there). Довољно да чекамо његов нови пројекат са нестрпљењем.
Последњи у нашем предлогу, игром случаја је и једини „Оскаровац” на овој листи. Добио га је за своју кратку причу у омнибусу Six shooter, а свет је изненадио са In Bruges, у коме је концепт старог, доброг енеглеског хумора дигао на неки нови ниво и показао свету да и Колин Фарел заправо може бити симпатичан. Мартин МекДонах (1970) није успео да опробани рецепт пренесе и у , Seven psychopaths али је као продуцент потписао солидни The Guard. Време ради за њега, али му следећи корак мора бити пажљиво одмерен.
Када се све ово узме у обзир, стиче се утисак да један Ридли Скот може да гледа ка пензији и свој престо крваво изборен осамдесетих и деведесетих препусти новој генерацији очева филмских илузија. И то може да учини мирне душе. Деца су стасала и кадра су за највеће домете.
Сви делови колумне:
1. Ima nade – deo prvi
3. Има наде – део трећи
***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
