Biti introvertan ne znači biti stidljiv, neelokventan ili neinteresantan. Ne znači uvek da oni koji ćute nemaju šta da kažu. Introvertne osobe samo drugačije reaguju na podsticaje koji dolaze spolja i drugačije se snalaze u velikim grupama. Svako od nas poznaje nekoga za koga bi se moglo reći da je introvertan, možda su neki od nas takvi, a možda predstavljamo zanimljiv miks jednog i drugog tipa ličnosti. Kako god bilo, za svakog ima mesta i niko na tom planu ne bi trebalo da se menja da bi ostvario želje i ciljeve.
Na jednoj od TED konferencija o introvertnim ljudima i njihovim sposobnostima govorila je Suzan Kejn (Susan Cain). I sama introvert, Suzan je govorila o svom životnom putu, naročito o tome kako su je okolina i društvo uopšte indirektno naterali da počne da se menja i usvaja modele ponašanja ekstrovertnih ljudi. Tako je vremenom umesto druženja sa bliskim prijateljima vreme provodila sa velikim brojem ljudi, birala je bučne klubove umesto malih restorana, da bi na kraju postala advokat, a ne pisac, iako je pisanjem uvek želela da se bavi. Premda je na prvi pogled sve sama izabrala, jasno je da se rukovodila percepcijom i očekivanjima društva. Brzo je uvidela da je takvo prilagođavanje drugima neće daleko odvesti, te je konačno počela da ispunjava sopstvene želje i živi u skladu sa sobom. Za to je bila potrebna hrabrost i upravo ju je hrabrost dovela do učešća na TED konferenciji i mogućnosti da svoja zapažanja i iskustva prenese drugima i tako im pomogne.
Suzan Kejn odlično primećuje to da je današnji svet kao stvoren za ekstroverte – deca u školi sve više rade u grupama, timski rad je visoko vrednovan, poželjno je da često budemo u kontaktu sa velikim brojem ljudi, demonstriramo socijalne veštine… Osobu koja se povlači, voli da se osami, uživa u čitanju i samostalnom radu neretko proglašavamo za čudaka, osobenjaka, neprilagođenog. Istina je da danas takav pojedinac jeste neprilagođen, ali neprilagođen je društvu koje radije prihvata ekstroverte.
Kada svi zajedno shvatimo da je najvažnije podržati ono dobro što pojedinac ima da ponudi, njegova „otvorenost“ ili „zatvorenost“ postaće manje bitne. Baš zato što živimo u eri vizuelnog, „ekskluzivnog“, „senzacionalnog“, postalo je važnije kako nešto izgleda, kako se prezentuje, a ne šta zapravo predstavlja.
Suzan poručuje da niko ne treba da se menja da bi bio prihvaćen. I ekstrovertni i introvertni ljudi mogu sarađivati i ostvarivati najbolje rezultate. Ono što treba da menjamo jeste društvo. I dok čekamo da ono prihvati sve svoje „čudake“, postoji mnogo toga što možemo naučiti od introvertnih ljudi, naglašava Suzan Kejn. Najpre, nismo/niste/nisu jedini – i Linkoln, Ruzvelt, Gandi su bili introverti. Dalje, ne treba se plašiti samoće. U samoći su se rodile mnoge odlične ideje i velika dela. Pored toga, biti dobar govornik ne znači i imati najbolje ideje. Važne su i akcija i kontemplacija, zato učimo jedni od drugih. Pogledajte kako nas svemu tome uči Suzan Kejn.
_thumb1.jpg)
