Kada vam se ukaže prilika za nešto novo, nešto drugačije, nešto što ćete pamtiti zauvek – nemojte je propustiti. Nije ni Isadora Mello, sedamnaestogodišnja učenica iz Brazila, koja je došla na razmenu u Srbiju. Na početku ove školske godine pridružila se odeljenju trećeg razreda Gimnazije u Bečeju, gde je stekla mnogo prijatelja i obogatila život nezaboravnim iskustvom.
Za početak, kako si odlučila da provedeš školsku godinu u Srbiji?
Od svoje osme godine želela sam da idem na razmenu, jer su moji tata i baka svojevremeno išli, i znam koliko je njima to iskustvo bilo značajno, za njhove ličnosti, buduće poslove i neke druge aspekte njihovih života. Što se mene tiče, mogla sam da odem u bilo koju zemlju. SAD su bile moj prvi izbor zato što su oni tamo išli, ali sam zapravo bila otvorena za bilo koju ideju, različite zemlje i neočekivane destinacije. Smatrala sam da treba da dam šansu različitim opcijama i ponosna sam što sam prva osoba iz Brazila koja je došla na razmenu u Srbiju preko AFS programa.
Šta si znala o ovoj zemlji?
Ne znamo mnogo o Srbiji u Brazilu. Nikad ranije nisam čula za Srbiju. Ni moji prijatelji, kad sam im rekla gde idem, nisu znali gde se Srbija nalazi. Ali kad sam saznala da dolazim ovde, počela sam da proučavam, da učim o Srbiji, posebno jer mi roditelji ne bi dozvolili da idem u zemlju o kojoj ništa ne znaju. Zato smo istraživili i učili zajedno, ali smo bili malo uplašeni, jer sve što smo mogli u Brazilu da vidimo o Srbiji, bili su ratovi.
Da li su se tvoja očekivanja poklopila sa onim što si zatekla ovde?
Trudila sam se da ne očekujem previše i mislim da je tako bilo najbolje, jer je ovde sve bilo iznenađenje i otkriće i zaista sam se zaljubila u ovu zemlju, koja ima toliko toga za videti. Zaista sam srećna što sam na kraju završila ovde, jer nikad ne bih naučila sve te stvari da ih nisam doživela u stvarnosti.
Koliko su Srbi i Brazilci sličan narod? Šta imamo zajedničko?
Mislila sam da su ljudi u Srbiji hladni, kao da što sam čula da su ljudi iz drugih evropskih zemalja, ali ustvari su poput nas iz Brazila, latinske krvi. To je zapravo lepo iznenađenje. Ljudi koji se smeju, grle, ljube, žele da se upoznaju. Lako sam se osetila kao kod kuće.
Možeš li da uporediš školske sisteme u Srbiji i Brazilu?
Najvažnija razlika je ta da ovde u Bečeju idem u državnu školu, a ja sam uvek išla u privatne škole. Državne škole u Brazilu teško funkcionišu, iako, naravno, imamo neke odlične. Čujemo za razne probleme u državnim školama, đaci i profesori često protestuju. Moja državna škola u Bečeju je baš kao jedna dobra privatna u Brazilu i to je nešto na šta Srbija treba da bude ponosna. Takođe, mislim da u Brazilu ne postoje srednje škole različitih profila, sve su opše srednje škole, a ovde se mogu naći tehnička, muzička, ekonomska, medicinska. Još jedna stvar, mi u Brazilu imamo samo jedan odmor u toku dana, a ovde posle svakog časa imamo odmor. Mislim da je tako bolje, jer možeš da se odmoriš, užinaš, pričaš sa drugovima i ne pomešaju ti se svi predmeti u glavi i bolje sarađuješ sa profesorima. U Brazilu možeš izaći iz škole samo uz posebno odobrenje roditelja, a u Bečeju možemo da prošetamo po gradu, odemo do kafića ili supermarketa za vreme odmora ili praznog časa i ne osećam se kao u zatvoru.
Ovde, naravno, govoriš engleski. Kako se snalaziš sa srpskim jezikom?
Pravim dosta grešaka i stvaram nove reči koje su mešavina engleskog, portugalskog i španskog. Sada stvarno cenim engleski, vidim koliko je to važan jezik, jer mi trenutno spasava život. Imam dosta poteškoća da naučim srpski, posebno padeže. To ponekad zna da bude smešno, kada pokušam da odaberem pravi padež. Ili moj akcenat. A ponekad je jezik noćna mora, kada ljudi prestanu da pričaju sa mnom, jer im je dosta toga što ja dosad nisam naučila srpski. Osam meseci sam ovde i znam samo osnovno i izgledam kao beba koja uči prve reči. Ali jezik je uvek dobra tema da se započne razgovor. Svi žele da me nauče brazalice, ali i psovke. U momentima tišine prilikom šetnje s nekim, ne znajući o čemu da pričamo, samo počnem da pokazujem na stvari i učim značenja. Sa druge strane, većina ljudi nije zainteresovana da uči portugalski, samo možda psovke.
Verovatno si naučila dosta o Srbiji. Šta ti nas možeš naučiti o Brazilu, sem da je to zemlja sambe, karnevala i fudbala, što su mnogima prve asocijacije na nju?
Brazil je zaista velika zemlja, peta najveća na svetu, pa imamo mnogo različitosti unutar nje, različite načine života, govora, oblačenja, različita verovanja i navike. U Brazilu može da se vidi uticaj raznih zemalja i kultura, kao na primer uticaji SAD-a, Nemačke, Španije, Portugala, Italije, Japana, Kine, Afričkog kontinenta, Libana, Indije, Sirije, domorodaca i mnogih drugih. Brazil je mešavina od svega po malo. Danas je brazilska ekonomija u porastu i to daje mnogo nade budućim generacijama. Jedna trećinu tropskih šuma sveta se nalazi u Brazilu, imamo mnoge biljne i životinjske vrste. Veoma smo topao narod sa mnogo tradicije i volimo da upoznajemo ljude iz drugih zemalja, da učinimo da se prijatno osećaju i zavole Brazil. I pored svih naših problema, poput korumpirane vlasti, ipak smo srećan narod koji voli žurke, voli da se grli, razgovara i zabavlja. Imamo sjajne umetnike koji su promenili generacije svojom muzikom i pisanjem. Imamo prelepe gradove i različite predele. Možete videti moderna mesta u Brazilu i takođe veoma ruralna. Brazilci samo treba da nauče da vole svoju zemlju, jer mi uvek puno kritikujemo Brazil.
Kako je ovo iskustvo uticalo na tebe, koliko te je promenilo?
Promenila sam se mnogo, ali na dobar način. Pre svega, zbližila sam se bratom i sestrom u Brazilu, iako su daleko. Naučila sam da nemam predrasuda, da ne verujem u sve loše što ljudi kažu, kako bih mogla da probam nešto novo. Naučila da slušam ljude oko sebe. Takođe sam naučila da slušam sebe, svoja osećanja, šta želim, šta volim. Sad sam svoj najbolji prijatelj i imam više samopouzdanja, zadovoljnija sam i srećna zbog toga ko sam. Stalo učim nešto novo o sebi i osobi koja postajem. Takođe sam otkrila da moramo uvek nešto učiti i biti u pokretu, razmišljati, šetati, ići napolje i uživati u prirodi, imati nove ideje, stvarati nešto novo i sticati nove prijatelje. Sada sam manje stidljiva kada treba da se predstavim i započnem konverzaciju, mogu se da se šalim, smejem i budem to što jesam. Još više volim da slušam o životima drugih ljudi, ljudi koje upoznajem.
Postoji li nešto u Bečeju što će ti posebno nedostajati kad odeš kući, osim, naravno prijatelja?
Oni mi već nedostaju, čim pomislim da uskoro odlazim kući. Nedostajaće mi mir i sigurnost Bečeja. Ovde uvek mogu da se šetam i sama, ujutru, čak veoma rano ujutru, uveče ili noću, i veoma sam mirna. Volim prirodu u Bečeju, uključujući reku Tisu, parkove. Volim i to što sam videla godišnja doba ovde. U Brazilu nemamo godišnja doba koja se toliko razikuju jedno od drugog. Posebno će mi nedostajati slobodno vreme sa prijateljima, kafići. Ovde zapravo mogu da budem tinejdžer, sa puno slobode.
Šta ćeš reći svojim prijateljima u Brazilu o Bečeju i Srbiji?
Sve što mi padne na pamet, neću se kontrolisati, zapravo ću biti veoma dosadna jer znam da će me sve podsećati na Srbiju i samo ću nastavljati da pričam iste stvari ponovo i ponovo. Najviše o tome kako je Srbija učinila da otkrijem sebe. Pričaću o noćnom životu, kako ljudi vole da se upoznaju i kako su topli, fini i prijatni. I kako si lepo primljen kad odeš kod nekog kući, jer uvek imaju da ponude hranu. I kako su Srbi sjajni kuvari. I da možeš da se izuješ i osećaš kao kod svoje kuće. Reći ću kako su ljudi u Srbiji lepi, posebno momci, i kako možeš biti mlad ovde.
Da li možeš da se zamisliš da živiš u Srbiji jednog dana?
Ne baš, jer sa ovim iskustvom počinjem da shvatam pravu vrednost svoje zemlje. Brazil ima mnogo problema i neke stvari su mnogo bolje ovde, ali, sa druge strane, mi imamo divne stvari u Brazilu i ja sam rođena tamo, moja porodica je rođena i živi tamo i moja misija je da poštujem i učinim svoju zemlju boljim mestom i da to pokažem svojoj deci jednog dana. Zapravo, Srbi pridaju veliku važnost svojoj zemlji, njenoj istoriji i kulturi, i pokazali su mi da i ja moram da imam istu strast u svojim očima kad vidim odakle dolazim. Brazil je moj dom. Ali ću sigurno dolaziti češće u Srbiju, vredno ću raditi da bih imala novca da doputujem ovde jednom godišnje ili u dve godine. Nikad neću zaboraviti Srbiju, to je moja druga zemlja, u mom srcu, izabrana zemlja. Kad god budem mogla da se vratim, učiniću to, ali moram živeti u Brazilu i zbog toga što kad moji prijatelji iz Srbije odu tamo trebaće im mesto da ostanu i ja sam im već obećala da će vrata moje kuće biti uvek otvorena za njih.
***
POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.
