Tweet
... zašto sam opet na severu, kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari, i čoveku pravo u srce sija! Isidora Sekulić

Autor: Aleksa Jovanović

Prolog

Od ranog detinjstva je postojala pasija ka severu. Za sve je kriva neka reportaža u Mikijevom zabavniku o Stokholmu, koju nakon što sam pročitao pomislio sam kako moj život nema smisla jer ne živim tamo. Onda sam na televiziji video Bjork zbog čije videografije sam pomislio da je ona vanzemaljac. Časopis Huper je objavio da se ta planeta sa koje ona potiče zove Island. Tako je i počelo moje geografsko opismenjavanje. Što sam više otkrivao Skandinaviju - njen kopneni deo, onaj tigar pri vrhu karte sveta, bio je i samo vrh ledenog brega moje radoznalosti. Najviše me je privlačilo belo ostrvo lepog imena čiji me je oblik podsećao na ribicu Flander iz Male Sirene. Bio sam siguran da, barem u Evropi, ne postoji ništa egzotičnije i vrednije posete.

Tokom rekreativne nastave na Tari u 3. razredu osnovne škole, učiteljica nam je rekla da je Pančićeva omorika jedinstveni primerak drveta, jedini i poslednji na svetu, koji će nam ostvariti želju koju zamislimo kada zatvorimo oči i dlanom dodirnemo stablo. Dok sam čekao svoj red na kontakt sa biljkom koja ispunjava želje, htedoh da se usudim da poželim da jednog dana odem na Island. Ipak, to mi se učinilo bahato i unapred osuđeno na nerealizaciju i frustraciju, pa sam odustao. Umesto toga, poželeo sam da kada porastem odem u Švedsku.

U Švedskoj sam do danas bio tri puta, a na Island sam zaboravio.

Kao svedok jedne nedavne nepravde na koju nisam mogao da utičem, a koja me se ticala i svakodnevno me mentalno klala, odlučio sam da nekako skrenem misli. Krajnje nepromišljeno, kupio sam kartu za Island. Bila je to ishitrena reakcija na stres. Ijaooo kako sam se pokajao shvativši šta sam uradio. Čim mi je malo slegao utisak, razbesneo sam se zbog tako razmaženog i nezrelog postupka. Sebi sam prebacivao Šta je, dosadio ti region i jeftini istok? Istripovao si se da živiš realnost drugačiju od ostalih? Probleme rešavaš kao likovi iz patetičnih filmova - Bežiš na egzotičnu destinaciju?! Ostvaruješ želju iz detinjstva u pogrešnom trenutku i na pogrešan način! E sada se nosi i sa osnovnim stresom i dodatnim koji si sebi napravio uvalivši se u tako veliki logističko-finansijski izazov. Sad ćeš da vidiš kada platiš cenu ... Island mi je preseo i pre nego što sam do njega stigao.

Takvog raspoloženja, natovario sam sebi jezivu karmu. Arčio sam ušteđevinu na nešto što nije neophodno i nijedna okolnost mi nije išla u korist. Nisam vozač, putujem sam, nemam sa kime da delim troškove tokom obilaska čuvenog islandskog kruga, niti imam gde da spavam. Island, zemlja u kojoj je couchsurfing inicijalno nastao ’90, bila je i jedina gde mi nije polazilo za rukom da se povežem sa članovima te internet zajednice. Rešio sam da odustanem od putovanja ... i bio sam na korak od toga, ali ipak nisam jer avio kompanija nije htela da mi refundira ni dinar. Tek neposredno pred dan polaska našao sam smeštaj za nekoliko noći, a ostalo sam odlučio da rešim na licu mesta.

Povezivanje

Sleteo sam 18. maja. Kroz prozor aviona nisam video ništa. Samo bele glečere koje je moja dioptrija zamutila i pretvorila u glavobolju. Nikako da dočekam da nakon više od četiri sata leta napokon propadnemo kroz monotono polje belih oblaka. Kada smo napokon u iste zaronili, postali su sivi i teški, a kada smo kroz njih propali - pojavilo se more i parče ravničarskog kopna o koje smo ubrzo trucnuli.

Nisam želeo da plaćam prevoz do Rejkjavika. Otpešačio sam 10ak minuta do glavnog puta i podigao palac. Nekoliko automobila me je ignorisalo zbog čega me je bilo stid, a zatim se jedan zaustavio. Momak se izvinio jer mu kola nisu u najboljem stanju i pitao me gde idem. On je išao do Hapnafjodura, što je južno predgrađe Rejkjavika, ali tokom vožnje se predomislio i odlučio da me odveze do adrese u centru prestonice gde sam imao smeštaj. U vazduh sam se odmah zaljubio, a pogled kroz prozor automobila doživeo sam kao ogledalo svoje duše. Polja lave obrasla mahovinom, planine i površina mora - pod tamnim oblacima sablasna. Koketno sablasna. Okruženje me je inspirisalo, duhovno ogladnelo i otvorilo. Obuzela me je potreba za prožimanjem, apsorpcijom, kretanjem, pružanjem ruke nepoznatom ...Znao sam da sam stigao tamo gde treba.

Već narednog dana počele su da stižu poruke Kakvi su ti utisci? To pitanje me je nerviralo. Šta vas briga. Pustite me da netransparentno snosim posledice svoje infantilne odluke. Ne znam ni gde ću da spavam, a kamoli kakvi su utisci. Onima koje sam želeo da poštedim eventualne brige govorio sam - Ok, samo mi treba malo vremena da se naviknem ... a onima koji razumeju i reči koje nikada ne kažem, upućivao sam iskren odgovor - Ne priča mi se o Islandu. Izvini. Neurotičan sam.

Rejkjavik – grad iznenađujuće dinamike. Ko bi rekao da je tako brdovit i razbacan. Mesto gde se atmosfera blažene smirenosti svakodnevice meša sa vibrantnošću kulturne ponude i noćnog života, a nordijska urbana pedantnost sa spontanim arhitektonskim rešenjima, pa čak i kojim aljkavim momentom. Sve mi se dopalo. Vazduh, voda, ljudi, grad. Zaboravio sam koliko je sever u skladu sa mojim senzibilitetom. Od brige mi je promaklo da se radujem i podsetim sebe koliku vrednost Island za mene ima. Od dečijih refleksija, preko zaborava, pa do gorkog ukusa organizacije putovanja – stigao sam. U Norveškoj sam bio 2008. Švedskoj i Danskoj 2010. a u Finskoj 2013. godine. U poslednje vreme prednost sam davao udobnosti, poznatosti i pouzdanosti popularnijih evropskih metropola, kao i hedonizmu Izraela. Predivan i neprepričljivi Izrael. Zemlja neponovljive lepote koja me je potpuno raspametila. Mislio sam da to što se tamo dogodilo nikada neće imati reprizu. I nije imalo, ostalo je jedinstveno. Island je drugačijim alatima izazvao isti intenzitet zadovoljstva u meni i diskretno seo na pijadestal hijerarhije pored Izraela. Izrael je agresivan, a Island suptilan. Izrael je u mene ubacio bombu, a Island harmoniju. Berlin, Tel Aviv i Rejkjavik. To sam ja.

Nadam se da ovo nije zvučalo kao da se hvalim.

Šveđanin živi u ulici ispod glavne. Naći se ispred njegove zgrade je poezija. Pank poezija. Pored je frizerski salon gde se svakodnevno veliki broj muškaraca i žena frizira sličnim metodama i dinamikom. Oba pola sa identičnim instalacijama na glavi, identično vreme čekaju na sledeću fazu u procesu nastanka frizure. Mahom su lepi. Svetla glatka istetovirana koža, duboke plave oči, duga plava kosa, pirsing u nosu i krug u resi uveta. Ja nisam kao oni. Ja sam njihova publika kroz ogoljeno staklo salona. Posmatrač aktuelnog istorijskog trenutka, a ne aktivni učesnik.

Preko puta zgrade je mali trg sa šarenim klupama i ogradama. Ponekad se tu skupljaju beskućnici jer im se sklonište, smešteno 20ak metara niz ulicu, otvara kasno uveče. Odmah pored je spust koji dovodi do mora. Uvek bistrog mora preko kog se pruža pogled na planine. Skoro svakodnevno sam prelazio put i peo se na stene uz obalu kako bih gledao ka udaljenom ostrvu. Nikada mi nije bilo dosta tog pejzaža. Vraćao sam se tom mestu kao prijatnoj masaži ... kao knjizi od koje je teško odvojiti se. Sedenje ili stajanje na čistim, glomaznim i oštro sivim kamenicama me je odmaralo i prenosilo plemenite vibracije. Nisam morao da se pomeram i nigde da stignem. Dovoljno mi je bilo da posmatram. Kontakt sa prirodom severa me je privremeno promenio.

Sve fizičke karakteristike Islanda začinjene su njegovim vazduhom i nebom što se mora podvući i ponoviti. Ta dva sastojka su nešto posebno, uzvišeno ... privilegija ... radost ... daljina. Kreiraju svoje predstave i imaju psihoaktivno dejstvo. Island. Druga planeta. Planeta sa koje potiče Bjork. Mesto koje razumeju samo oni koji su tamo boravili.

Šta radiš na Islandu?

Dišem.

U stanu živi i papagaj Kornelijus. Mislim da niko nikada nije toliko bio zaljubljen u mene. Mazio se kao mače. Ne samo da mi je šetao po ramenima i pripijao glavu uz moj obraz, već je i voleo da mi legne na dlan i češka se po stomaku. Spavao sam okružen knjigama, slično kao nekada u Lundu kod Ice. Lund i Tel Aviv. Tako vesele, a nikada napisane priče. Nikada neću zaboraviti putovanja u Južnu Švedsku gde je Ica studirao. Rejkjavik me je pomalo podsetio na Lund. Na to odsustvo tuge i konektovanje sa okruženjem. Kao da sam tu već bio, kao da tu treba da budem ... Kao da sam nečija reinkarnacija.

Na Islandu nema nijednog psa lutalice. Kada samo pomislim kakve sam sve epizode sa njima imao po Gruziji, Jermeniji, jugoistočnoj Evropi i kod kuće. Život su mi skratili. Tamo je svaki pas čipovan i kućni. Isto kao i mačke kojih ima u većem broju i koje sa orglicama stoje na pragovima, prozorima i po dvorištima. Neretko su samoinicijativno prilazile da me pozdrave. Mazno bi mjauknule videvši me da prolazim, to valjda znači Sačekaj, a onda pritrčale i pripile mi se uz noge. Bezbednost je pojam bez vrednosti. Nešto što se ne dovodi u pitanje. Kuće, stanovi i bicikli često ostaju otključani. Tek prohodala deca sama idu gradom. Niko ih ne prati zabrinuto, niti viče za njima. Po unutrašnjosti zemlje ne može da se provali da li su konji i ovce nečije vlasništvo ili žive na slobodi. Posebno su mi konji bili enigma. Divlje ovce mislim da ne postoje. Viđao sam po koju ogradu vozeći se kroz prirodu koju se ne usuđujem da opisujem, ali ta žica nikada nije bila bodljikava niti unakažena crvenim znakom i morbidnim upozorenjem. Konji su mi takođe sami prilazili. Gaje ih iz ljubavi prema konjičkom sportu ... ili iz patriotske ljubavi prema jednom od nacionalnih simbola svoje zemlje ... ili samo iz ljubavi. A možda ih ne gaje uopšte. Možda je to divlja životinja koju sam zatekao u prirodnom staništu. Nisam se raspitao.

Na Islandu se nijednom u toku noći nisam budio da bih piškio. Bele noći su napokon u moj život uvele konkretno razdvajanje sna od jave. Znalo se kada sam budan. Onda kada se radoznalost simultano pretače u akciju, što je trajalo nekih 18 sati dnevno. Ostalih 6, provodio sam u čvrstom i kontinuiranom snu. Ništa nisam sanjao i bio sam uskraćen za spore faze postepenog uvođenja u san i izlaska iz istog. Granica je bila jasna. Bio sam odmoran. Toliko odmoran da sam nakon ponoći na prirodnom svetlu vozio bicikl, svaki put vođen novim impulsom. Posebno volim da se setim kako sam sredinom jedne bele noći parkirao bicikl pored kuće od Bjork i gledao joj u dnevnu sobu. Tamo niko ne koristi zavese, čak ni zvezde, pa sam jasno video nameštaj i deo trpezarije. Bjork. Islanđanka koja živi pored mora. Pevačica za koju sam čuo pre nego za Alanis Moriset, Natali Imbrulju i Anu Stanić. Umetnik zbog kog sam se zaljubio u Island i pre nego što sam ga posetio.

Tek pretposlednjeg dana u Hapnafjoduru ... probudio sam se, nekoliko sati nisam radio ništa i onda ponovo odspavao nekoliko sati. A onda sam sa Islanđaninom otišao da hranimo konje, obilazimo pećine, planine i polja mahovine. Mahovina. Tako udobna i terapeutska. Nedostaje mi mahovina. U pećini je mrkli mrak pa sam morao da instaliram Torch aplikaciju. U dubini iste nalaze se kosti sirote ovčice koja je bežeći od lave završila u slepoj ulici. Platila je glavom i postala spomenik. Na površini je nebo brzo. Ležim na mahovini i posmatram ples sivih i belih vlakana pred jedva primetnom plavom pozadinom. Siva se umnožavaju i pobeđuju. Znam ... ovo je sada i više nikada. Počinje kiša, a kola su nam se pokvarila. Ostali smo bez benzina sami negde u unutrašnjosti zemlje. Islanđanin leži na mahovini, a ja hodam daleko od njega. Osvajam stenovita brda pred sobom i udobno patikama propadam kroz mahovinu. Tek ponekad, ispod prekrivača iznenadio bi me dodir oštice stvrdnute lave. Kiša sipi, vetar duva i davim se u čistom vazduhu kao u slatkišima. Proganjaju me misli o porocima, nedisciplini, neurotičnosti, nesanici, anksioznosti, destrukciji i autodestrukciji. To sam ja. Pa opet, čak i takav stigao sam do Islanda. Čak i takav i dalje sam mršav, snažan, ne umaram se, smejem se ... umem da se povežem sa ljudima, životinjama i prirodom. Čak i bez velikog truda. Sami prilaze i lepe se. Vole da se maze. Tu su, svuda oko mene.

Nadam se da ni ovo nije zvučalo kao da se hvalim.

Koračajući lak kao perce, udaljavao sam se sve dok se nisam okružio nedogledom ka netaknutoj prirodi. Više nije bilo ni traga od puta, automobila i Islanđana. Ostavio sam ih iza sebe. Ispred je bila planina. Braon grdosija bordo nijansi prošarana belim snegom. Znao sam da neću stići do nje. Okreniću se i vratiću se na mahovinu, pa u kola, pa u Hapnafjodur, pa na aerodrom, pa u Budimpeštu, pa u Beograd.

Epilog

Tako je i bilo. Kod kuće sam. Island je nešto najposebnije što sam ikada video i doživeo. Tamo sam bio srećan i vratio sam se zahvalan. Nemam potrebu ni da pišem o tom putovanju jer sam spokojan i smiren. Pišem samo jer ne želim da napravim isti propust kao sa Lundom i Tel Avivom. Želim da postoji zapis i o lepim, čistim i zdravim iskustvima ... čak i ako zvuči mlako i patetično. Mada ...tako bih se vratio pisanju o Gruziji i Jermeniji. Tamo sam bio bolestan i jurili su me psi lutalice. Maltretirao sam se, bilo je naporno, sve mi je smetalo i mrzeo sam ceo svet. I volim što je tako bilo. Dragoceno je iskustvo, isto kao i sa mojim omiljenim zemljama Izraelom i Islandom. Gruzija i Jemenija ... zemlje buke i besa. Značajno pretposlednje poglavlje moje nepostojeće knjige – Odvezivanje.


***

Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.


Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Komentari

VESTI