Autor: Aleksa Jovanović
Sjenica u Istanbulu
Ispostavilo se, nakon što smo uspeli da uđemo na područje Univerziteta, da za jednu liru možemo dobiti kompletan obrok u studentskoj menzi. Iako me je obradovao tom vešću, Turčin me je u nastavku izlaganja nasamario, rekavši da ćemo zbog njegove „dijete“ ipak preskočiti tako obiman i kaloričan ručak. Posledično, pojeli smo potpuno retardiran sendvič – kiflu pretrpanu pomfritom sa komadićem pohovanog pilećeg mesa, našpricanu majonezom i kečapom (koji je na sve to bio i jako skup). Kakav zločin, kakav negativan obrt! Eto zašto volim da putujem sam. Prećutao sam i stojički podneo situaciju, ne želeći konflikt već na početku dana. Uvek svuda idem sam i navikao sam da bez javljanja i konsultacije sa drugima jedem, sedim, šetam, trčim, stojm, vozim bicikl, vozim se trajektom, avionom ili autobusom. Sada je svaka moja inicijativa ili potreba prvo bila verbalizovana, pa kroz diskusiju sankcionisana i negodovana, i na kraju, uglavnom, sprovedena u delo. Tešio sam se kako se tako učim da budem fleksibilniji, manje sebičan i bolji čovek. Ali da li je zaista tako ako određenom vrstom delanja idemo protiv sebe i svojih suštinskih uverenja? Dan je bio neobično sunčan i lep. Kada smo došli do kamenitog zidića koji je ograđivao kompleks, sa jedne strane pružao se pogled na more, a sa druge na ogromnu Sultanovu džamiju koja se graničila sa Univerzitetom i bila naša sledeća stanica.
Kamenita staza dovela nas je do kapijama opasanog zdanja sličnog fizičkog okruženja, ali drugačijeg sastava aktera. Nakon gomile internacionalaca obučenih u brendove sa androidima u rukama, sada je oko nas bila velika zelena bašta ispunjena macama u horizontalnom položaju na suncu. Ispred džamije formirao se red ljudi koji su se izuvali i spremali za inicijaciju. U jednu od najvećih džamija u Istanbulu ulazi se iza teške, glomazne i tamne, sablasne prostirke. Gledao sam u nju kao u simbol granice između svetog i profanog. Kao da njene dimenzije i masivnost, zbog kojih sam se saplitao na ulazu, poručuju da se unutra ne može ući dok se to prethodno ne osvesti. Dok sam strepeo da li će mi neko ukrasti patike i pridržavao simbolična vrata koja su na test stavljala snagu mojih mišića, Turčin koji je ušao pre mene uveliko je dobacivao C'mon, why are you so slow? Kada sam prošao proces ne baš tako jednostavne inicijacije, ugledao sam prizor one Turske u koju želimo da otputujemo da bismo iskusili nešto drugačije/egzotičnije. Prisetio sam se da sam prvi put posetio džamiju nekoliko meseci ranije u Sjenici. Bio sam impresioniran jednostavnošću i smirenošću koje uliva taj prostor. Beli zidovi, debeo tepih i ogroman luster bili su skoro jedini rekviziti te svežinom ispunjene unutrašnjosti. Nigde nije bilo nikoga. U radijusu od 100 metara nalazila se jedino drugarica koja je zbog letnjeg oskudnog autfita ipak ostala ispred. Kasnije sam se našalio kako bih mogao da organizujem nekog kamiondžiju da iznese sve tepihe i luster, pa da ih preprodam ili poklonim mami. Iako sam samog sebe doveo do suza tom idejom, kako sam je izgovorio u društvu tamošnjih domorodaca muslimanske veroispovesti, recimo da povratna informacija i nije bila u skladu sa očekivanjem. Mislio sam da zaslužujem veće ovacije.
Sulejmanova džamija se, naravno, razlikovala. Bila je jedno 17 puta veća, zidovi nisu bili beli, i nema tog kamiondžije koji bi se snašao u transportu tih lustera. Ako bi neko poželeo da ukrade Sulejmanu luster, trebalo bi da angažuje kran. Kretao sam se po tepisima kao kroz mali i nepoznati grad. Kao dete koje mama dovede u goste, pa se malim telom još uvek nestabilnim u hodu kreće kroz sobu i gleda svaki detalj. Širina i konstrukcije tog prostora bile su neuporedive u odnosu na zapremine tela ljudi koji su ga ispunjavali. Neki su se molili, neki kao ja šetali, a neki samo odmarali. Dakle, svi smo bili disciplinovani – niko se nije verao po lusterima niti pokušavao da ih otkači. Jedna osoba, koja je kao i ja patila zbog odsustva ličnog mira, rekla mi je da se nakon što se krstila osetila mnogo spokojnije. Svoje krštenje pamtim po smrzavanju, cvokotanju i uvijanju u jednoj nedovršenoj crkvi na brežuljku periferije rodnog mi Smedereva. Mislim da je to bilo januara 2007. godine. Koliko sam od tada spokojniji svedoče misli koje su me pratile u Istanbulu. Svetlost koja se probijala iz nepoznate tačke negde na udaljenom krovu, otkrivala je prašinu u vazduhu i sklad nijansi tepiha sa zidovima. Sulejman me je vodio kroz svoju unutrašnjost po slepom pravilu turiste koji treba dobro da osmotri svaki kutak, ali sjenička džamija me je isprovocirala na humor zbog čega bih se u nju pre vratio. Bez kamiona.
Kvaziturizam-terorizam
Gužve, ulice i građevine za koje moj literarni kapacitet ne pronalazi adekvatan epitet, prenele su mi blagu nervozu. Ono što me je ipak kasnije malo oraspoložilo, jeste činjenica da smo jednom šetnjom obišli sve najveće znamenitosti jedine metropole koja leži na dva kontinenta. To je ohrabrilo moje kompeticije u pohodu na Istanbul. Ispostavilo se da smo jednom šetnjom, nakon famoznog Velikog bazara, u koji smo se u međuvremenu diskretno ušunjali, brzo stigli i do Plave džamije i Aja Sofije. Veliki bazar ne bih ni primetio da mi Turčin nije skrenuo pažnju da se nalazimo na najvećem buvljaku na svetu. Svaka ulica koja nas je dovela do te tačke, bila je šarena i pretrpana prodajnim objektima kao na nekom dnevnom vašaru. Promaklo mi je da smo stigli gde je trebalo jer nisam ni primetio veliku razliku u okruženju. Neverovatno kako je tamo sve šareno! Slatkiši, ratluci i baklave mogu se pronaći skoro na svakoj tezgi, zatim suveniri i gardroba koji vise kao pozorišne zavese na ulazu u lokale. Pamtim da smo kasnije prolazili jednom ne baš čistom ulicom, koja je delovala kao mešavina Rumunije tokom Čaušeskog i indijskog slama. Ništa nije bilo uklopljeno niti strukturisano – puka improvizacija. Tu smo ušli u prodavnicu za koju sam dobio preporuku da su suveniri, a posebno marame, mnogo jeftiniji u odnosu na Veliki bazar, pa se posledično desilo nešto što se retko dešava kada sam ja u pitanju – šoping. Po izlasku iz te gungule, na putu ka džamijama, dobio sam primedbu da ne delujem oduševljeno niti srećno. Why you are not happy? pitao me je Turčin. Ja sam zapravo samo bio zbunjen a ujedno nezainteresovan da kopam po sebi tražeći razloge odsustva oduševljenja. Činjenica je da nisam bio bez daha, kao recimo kada sam obilazio neka druga mesta, ali i dalje sam bio daleko od razočaranja. Prećutao sam mu da mi je smetalo što nisam imao slobodu da radim šta mi na pamet padne. Recimo, kada sam rekao da hoću da kupim ratluk i odmah ga pojedem, on me je skoro pa fizički sprečio i govorio Later, later... što je bila laž. Ratluk sam pojeo tek poslednjeg dana kada sam ostao napokon sam. I ne samo ratluk! Puding, bombone, čokolade ...
Istanbul je nezaokruženo iskustvo. Donekle mi je prijao, a donekle umorio i ostavio ravnodušnim. S ove tačke gledišta, mislim da sam na taj put otišao u trenutku kada je već bilo kasno da se spreči ono što me je dočekalo na kraju te godine. Još jednim putovanjem ne može se pobeći od trenutka suočavanja sa spoznajom da se nigde ne može pobeći od sebe. Šetajući tim gradom, pokušao sam da formiram utisak i probudim u sebi nalet euforije koji će mi dati krila. Ipak, ravnodušnost i neprisutnost ostali su jači. Proces za plaćanje cene za uzbudljivu, udobnu i sadržajnu 2013. godinu, nepovratno se pokrenuo. Nestrpljivo sam čekao da se dogode fleševi u očima, ali u tome se ne uspeva na silu. Desi se ili se ne desi, isto kao i sa pronalaženjem srodne duše.
Nezaobilazne Aja Sofiju i Plavu džamiju obišli smo odmah nakon bazara. Izgleda da nijedan grad nije baš toliko veliki. Svaki grad čine ljudi i institucije, a institucije su stvorili upravo ljudi, samo što su kapitalizam i njegov višak vrednosti probili granice nekadašnjih tvrđava i trgova i doprineli da se gradovi šire u tolikim razmerama da formiraju konurbacije – tačke spajanja dva nekada odvojena urbana područja. Ipak, gradovi i dalje pokrivaju svega 2% teritorije planete Zemlje. Tako sam i ja u toj džungli, i to bez žurbe, uspeo da pohvatam konce. Plava džamija mi se dopala zbog jednostavnosti i dvorišta koje izgleda kao srednjovekovni trg ili set za ekranizaciju neke Šekspirove drame. Slično dvorište ima Kronborg zamak u danskom gradiću Helsindoru. Tamo je spomenuti umetnik dobio inspiraciju da napiše Hamleta i smesti radnju u mistične i mračne odaje tog zamka. Pored nas su sedela dvojica momaka turista koji su ostavili ranac i otišli. Obezbeđenje je odmah reagovalo, pitajući nas da li je ranac naš. Naš odričan odgovor nije bio kraj. Pitali su nas da li smo primetili kada ga je neko tu ostavio i da li možemo da prepoznamo u okruženju tu osobu. Posumnjali su da je unutra bomba, zbog čega su bili jako uporni i oprezni. Zamalo da budem akter terorističkog napada, i da o meni pišu novine, ali avaj. Sve se završilo dosadno. Niko nije odleteo u vazduh. Sve je ostalo isto. I te džamije, okružene minaretima kao raketama, ostale su na zemlji. To što možda deluje kao da je samo pitanje vremena kada će se lansirati i izmestiti iz Istanbula, ostavivši ga bez njegovih najupečatljivijih simbola, samo je lažna uzbuna. Kada bi nestale sve te džamije, ostao bi grad–avet. Sreća, pa neke džamije nikad ne polete. Ceo život čekaju na to.
Refleksija Orijenta
Ispred dvorišta Aja Sofije stajao sam i bio razočaran izgledom njenih fasada. Za nju sam tek siguran da nikada neće odleteti. Prošao sam pored zidina, iza kojih da bi se kročilo treba da se plati, šetalištem koje mi je pružilo sasvim adekvatan turistički ugođaj. Ulice prepune pešaka i radnji, krasilo je više arhitektonski zanimljivih građevina, što stambenih, što uslužnih. U blizini je palata do koje se stiže kroz park takođe ograđen zidinama, ali tuda mi nije bilo dozvoljeno da se prošetam, uz Turčinovo obrazloženje da je svaki park manje-više isti. Sledeće u fokusu moje pažnje bile su poslastičarnice sa mnoštvom kolača i poslastica za koje ne znam kako se zovu, ali izgledaju kao puding preliven zelenom smesom na vrhu posutom pistaćima. Žarko sam želeo da to sebi priuštim, ali kao što sam i očekivao, Turčin me je vukao na drugu stranu govoreći Skupo je, imaš to i u Beogradu, uživaj sada u šetnji. Priznajem da i jesam uživao. Bio je pozni oktobar, a ja sam se šetao samo u majici po sunčanom Istanbulu, ulicama kakve nikada ranije nisam video. Orijent me nikada nije vukao. Od svih tačaka na planeti, Azija i Bliski istok me najmanje intrigiraju, ali to ne znači da mi se nisu dopali energija i specifični urbanistički obrazac Istanbula. Pored jedne kućice nalazile su se stepenice čiji se prvi stepenik skoro pa graničio sa kaldrmom, čiji je kraj ujedno predstavljao i izlaz iz lavirinta uličica centralnog Istanbula. Ta slika mi je izgledala skoro pa identično kao jedan kadar filma snimanog u Italiji sa Kejt Blanšet, u kome ona ima obrijanu glavu. Rekao sam svom kontroverznom prijatelju i domaćinu u jednom, da ćemo tu sada sesti da posmatramo okruženje i prolaznike, a bude li negodovao i dalje, razići ćemo se i otići ću u neki hostel gde ću ostati do kraja puta. Kada sam dupetom dodirnuo beton a leđima zid, iako su mi se pred očima smenjivale slike grada, nisam mogao da gledam u njih. Gledao sam kroz njih i video sebe na svim svojim putovanjima na kojma sam bio 2013. godine. Shvatio sam da je Turska 11. zemlja koju sam posetio te godine i da je donekle i logično što nisam previše oduševljen jer sam ispraznio resurse adrenalina koji daljine pobuđuju. Vreme je bilo da se samo opustim bez očekivanja po pitanju pedantnosti obilazaka i organizovanosti vremena. Neka Istanbul bude izuzetak i stihija. Putovanje koje će najmanje biti obojeno mnome.
I tako je i bilo. Turčin je ubrzo ponovo preuzeo inicijativu i poveo me do još jednog bazara. Turistički manje izbrendiranog, ali meni lično zanimljivijeg – bazara začina i ostalih kulinarskih namirnica. Kao laik za kuhinju, znao sam da vreme ne mogu praktično tu iskoristiti jer ne znam upotrebnu vrednost artikala koji su bili u ponudi tezgi (koje su obrazovale novi lavirint uličica). Zadovoljio sam se fenomenološkim posmatranjem čudnih smesa, oblika, mirisa, naziva... i čega sve ne, što me je na svakom koraku pozdravljalo i poručivalo: Dobrodošao na drugačije mesto, ovo je Orijent. Na tom mestu, iz svakog ugla vrebala je životinjska vrsta koja se često vidi i tamo odakle sam došao, a ona se zove mačka. Svuda su se smucale mace – ispod tezgi, na njenim krovovima, jedna je čak i spavala na knjigama recepata, a Turčin je blentavo ponavljao Aww! So cute, so cute! Trčkarale su za nama i pratile nas sve dok nismo napustili još jedan lavirint uličica koje su bile adresa pijačnih tezgi. Najbolja stvar u vezi sa takvim mestima je što ne morate ništa da kupite, a možete se obogatiti. Ja ovaj putopis pišem godinu i po dana po povratku iz Istanbula, a i dalje su mi pred očima jasne slike i mogu da osetim miris tog bazara.
Sedeli smo na pločniku velikog trga koji je jedna ulica delila od mora i mosta. Pored nas prošla je devojčica, bosa i u prljavoj odeći. Skakutala je kroz gužvu i tapkala dlanom o dlan, a niko nije bio tu da je zaustavi ili opomene da ne bi trebalo tek tako sama da luta velikim gradom. Sirijsci, rekao je Turčin. Istanbul ih je prepun u poslednje vreme. Masovno su počeli da emigriraju iz jasnih razloga. Posmatrajući devojčicu dok polako nestaje u gužvi, pomislio sam da meni i nije tako loše. I ja lutam, borim se sa setom, melanholijom i anksioznošću, nespokojan sam i nemam mira, pojma nemam gde ću i kako završiti ... ali barem imam obuću na nogama i nisam izbeglo ratno siroče. Takođe, sumnjam da se u ovim godinama mogu izgubiti u nepoznatom gradu. Barem ne slučajno.
Nastavak sledi ...
Prvi deo pročitajte ovde
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE