Када би нестале све те џамије, остао би град–авет. Срећа, па неке џамије никад не полете. Цео живот чекају на то.
Autor: Aleksa Jovanović
Сјеница у Истанбулу
Испоставило се, након што смо успели да уђемо на подручје Универзитета, да за једну лиру можемо добити комплетан оброк у студентској мензи. Иако ме је обрадовао том вешћу, Турчин ме је у наставку излагања насамарио, рекавши да ћемо због његове „дијете“ ипак прескочити тако обиман и калоричан ручак. Последично, појели смо потпуно ретардиран сендвич – кифлу претрпану помфритом са комадићем похованог пилећег меса, нашприцану мајонезом и кечапом (који је на све то био и јако скуп). Какав злочин, какав негативан обрт! Ето зашто волим да путујем сам. Прећутао сам и стојички поднео ситуацију, не желећи конфликт већ на почетку дана. Увек свуда идем сам и навикао сам да без јављања и консултације са другима једем, седим, шетам, трчим, стојм, возим бицикл, возим се трајектом, авионом или аутобусом. Сада је свака моја иницијатива или потреба прво била вербализована, па кроз дискусију санкционисана и негодована, и на крају, углавном, спроведена у дело. Тешио сам се како се тако учим да будем флексибилнији, мање себичан и бољи човек. Али да ли је заиста тако ако одређеном врстом делања идемо против себе и својих суштинских уверења? Дан је био необично сунчан и леп. Када смо дошли до каменитог зидића који је ограђивао комплекс, са једне стране пружао се поглед на море, а са друге на огромну Султанову џамију која се граничила са Универзитетом и била наша следећа станица.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с27.постимг.орг/6с3л2фјцј/прва.јпг /
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Каменита стаза довела нас је до капијама опасаног здања сличног физичког окружења, али другачијег састава актера. Након гомиле интернационалаца обучених у брендове са андроидима у рукама, сада је око нас била велика зелена башта испуњена мацама у хоризонталном положају на сунцу. Испред џамије формирао се ред људи који су се изували и спремали за иницијацију. У једну од највећих џамија у Истанбулу улази се иза тешке, гломазне и тамне, сабласне простирке. Гледао сам у њу као у симбол границе између светог и профаног. Као да њене димензије и масивност, због којих сам се саплитао на улазу, поручују да се унутра не може ући док се то претходно не освести. Док сам стрепео да ли ће ми неко украсти патике и придржавао симболична врата која су на тест стављала снагу мојих мишића, Турчин који је ушао пре мене увелико је добацивао иЦ'мон, вхy аре yоу со слов?/и Када сам прошао процес не баш тако једноставне иницијације, угледао сам призор оне Турске у коју желимо да отпутујемо да бисмо искусили нешто другачије/егзотичније. Присетио сам се да сам први пут посетио џамију неколико месеци раније у Сјеници. Био сам импресиониран једноставношћу и смиреношћу које улива тај простор. Бели зидови, дебео тепих и огроман лустер били су скоро једини реквизити те свежином испуњене унутрашњости. Нигде није било никога. У радијусу од 100 метара налазила се једино другарица која је због летњег оскудног аутфита ипак остала испред. Касније сам се нашалио како бих могао да организујем неког камионџију да изнесе све тепихе и лустер, па да их препродам или поклоним мами. Иако сам самог себе довео до суза том идејом, како сам је изговорио у друштву тамошњих домородаца муслиманске вероисповести, рецимо да повратна информација и није била у складу са очекивањем. бМислио сам да заслужујем веће овације. /б/п
имг цласс="флоат" срц="хттп://с8.постимг.орг/8јвл76а85/друга.јпг />
Сулејманова џамија се, наравно, разликовала. Била је једно 17 пута већа, зидови нису били бели, и нема тог камионџије који би се снашао у транспорту тих лустера. Ако би неко пожелео да украде Сулејману лустер, требало би да ангажује кран. Кретао сам се по теписима као кроз мали и непознати град. Као дете које мама доведе у госте, па се малим телом још увек нестабилним у ходу креће кроз собу и гледа сваки детаљ. Ширина и конструкције тог простора биле су неупоредиве у односу на запремине тела људи који су га испуњавали. Неки су се молили, неки као ја шетали, а неки само одмарали. Дакле, сви смо били дисциплиновани – нико се није верао по лустерима нити покушавао да их откачи. Једна особа, која је као и ја патила због одсуства личног мира, рекла ми је да се након што се крстила осетила много спокојније. Своје крштење памтим по смрзавању, цвокотању и увијању у једној недовршеној цркви на брежуљку периферије родног ми Смедерева. Мислим да је то било јануара 2007. године. Колико сам од тада спокојнији сведоче мисли које су ме пратиле у Истанбулу. Светлост која се пробијала из непознате тачке негде на удаљеном крову, откривала је прашину у ваздуху и склад нијанси тепиха са зидовима. Сулејман ме је водио кроз своју унутрашњост по слепом правилу туристе који треба добро да осмотри сваки кутак, али сјеничка џамија ме је испровоцирала на хумор због чега бих се у њу пре вратио. Без камиона.
Квазитуризам-тероризам
Гужве, улице и грађевине за које мој литерарни капацитет не проналази адекватан епитет, пренеле су ми благу нервозу. Оно што ме је ипак касније мало орасположило, јесте чињеница да смо једном шетњом обишли све највеће знаменитости једине метрополе која лежи на два континента. То је охрабрило моје компетиције у походу на Истанбул. Испоставило се да смо једном шетњом, након фамозног Великог базара, у који смо се у међувремену дискретно ушуњали, брзо стигли и до Плаве џамије и Аја Софије. Велики базар не бих ни приметио да ми Турчин није скренуо пажњу да се налазимо на највећем бувљаку на свету. Свака улица која нас је довела до те тачке, била је шарена и претрпана продајним објектима као на неком дневном вашару. Промакло ми је да смо стигли где је требало јер нисам ни приметио велику разлику у окружењу. Невероватно како је тамо све шарено! Слаткиши, ратлуци и баклаве могу се пронаћи скоро на свакој тезги, затим сувенири и гардроба који висе као позоришне завесе на улазу у локале. Памтим да смо касније пролазили једном не баш чистом улицом, која је деловала као мешавина Румуније током Чаушеског и индијског слама. Ништа није било уклопљено нити структурисано – пука импровизација. Ту смо ушли у продавницу за коју сам добио препоруку да су сувенири, а посебно мараме, много јефтинији у односу на Велики базар, па се последично десило нешто што се ретко дешава када сам ја у питању – шопинг. По изласку из те гунгуле, на путу ка џамијама, добио сам примедбу да не делујем одушевљено нити срећно. Вхy yоу аре нот хаппy? питао ме је Турчин. Ја сам заправо само био збуњен а уједно незаинтересован да копам по себи тражећи разлоге одсуства одушевљења. Чињеница је да нисам био без даха, као рецимо када сам обилазио нека друга места, али и даље сам био далеко од разочарања. Прећутао сам му да ми је сметало што нисам имао слободу да радим шта ми на памет падне. Рецимо, када сам рекао да хоћу да купим ратлук и одмах га поједем, он ме је скоро па физички спречио и говорио Латер, латер... што је била лаж. Ратлук сам појео тек последњег дана када сам остао напокон сам. И не само ратлук! Пудинг, бомбоне, чоколаде ...
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с24.постимг.орг/мвм1нафб9/треца.јпг /
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Истанбул је незаокружено искуство. Донекле ми је пријао, а донекле уморио и оставио равнодушним. С ове тачке гледишта, мислим да сам на тај пут отишао у тренутку када је већ било касно да се спречи оно што ме је дочекало на крају те године. Још једним путовањем не може се побећи од тренутка суочавања са спознајом да се нигде не може побећи од себе. Шетајући тим градом, покушао сам да формирам утисак и пробудим у себи налет еуфорије који ће ми дати крила. Ипак, бравнодушност и неприсутност остали су јачи/б. Процес за плаћање цене за узбудљиву, удобну и садржајну 2013. годину, неповратно се покренуо. Нестрпљиво сам чекао да се догоде флешеви у очима, али у томе се не успева на силу. Деси се или се не деси, исто као и са проналажењем сродне душе. /п
имг цласс="флоат" срц="хттп://с16.постимг.орг/6с7упоемт/цетврта.јпг />
Незаобилазне Аја Софију и Плаву џамију обишли смо одмах након базара. Изгледа да ниједан град није баш толико велики. Сваки град чине људи и институције, а институције су створили управо људи, само што су капитализам и његов вишак вредности пробили границе некадашњих тврђава и тргова и допринели да се градови шире у толиким размерама да формирају конурбације – тачке спајања два некада одвојена урбана подручја. Ипак, градови и даље покривају свега 2% територије планете Земље. Тако сам и ја у тој џунгли, и то без журбе, успео да похватам конце. Плава џамија ми се допала због једноставности и дворишта које изгледа као средњовековни трг или сет за екранизацију неке Шекспирове драме. Слично двориште има Кронборг замак у данском градићу Хелсиндору. Тамо је споменути уметник добио инспирацију да напише Хамлета и смести радњу у мистичне и мрачне одаје тог замка. Поред нас су седела двојица момака туриста који су оставили ранац и отишли. Обезбеђење је одмах реаговало, питајући нас да ли је ранац наш. Наш одричан одговор није био крај. Питали су нас да ли смо приметили када га је неко ту оставио и да ли можемо да препознамо у окружењу ту особу. Посумњали су да је унутра бомба, због чега су били јако упорни и опрезни. Замало да будем актер терористичког напада, и да о мени пишу новине, али авај. Све се завршило досадно. Нико није одлетео у ваздух. Све је остало исто. И те џамије, окружене минаретима као ракетама, остале су на земљи. То што можда делује као да је само питање времена када ће се лансирати и изместити из Истанбула, оставивши га без његових најупечатљивијих симбола, само је лажна узбуна. Када би нестале све те џамије, остао би град–авет. Срећа, па неке џамије никад не полете. Цео живот чекају на то.
Рефлексија Оријента
Испред дворишта Аја Софије стајао сам и био разочаран изгледом њених фасада. За њу сам тек сигуран да никада неће одлетети. Прошао сам поред зидина, иза којих да би се крочило треба да се плати, шеталиштем које ми је пружило сасвим адекватан туристички угођај. Улице препуне пешака и радњи, красило је више архитектонски занимљивих грађевина, што стамбених, што услужних. У близини је палата до које се стиже кроз парк такође ограђен зидинама, али туда ми није било дозвољено да се прошетам, уз Турчиново образложење да је сваки парк мање-више исти. Следеће у фокусу моје пажње биле су посластичарнице са мноштвом колача и посластица за које не знам како се зову, али изгледају као пудинг преливен зеленом смесом на врху посутом пистаћима. Жарко сам желео да то себи приуштим, али као што сам и очекивао, Турчин ме је вукао на другу страну говорећи Скупо је, имаш то и у Београду, уживај сада у шетњи. Признајем да и јесам уживао. Био је позни октобар, а ја сам се шетао само у мајици по сунчаном Истанбулу, улицама какве никада раније нисам видео. Оријент ме никада није вукао. Од свих тачака на планети, Азија и Блиски исток ме најмање интригирају, али то не значи да ми се нису допали енергија и специфични урбанистички образац Истанбула. Поред једне кућице налазиле су се степенице чији се први степеник скоро па граничио са калдрмом, чији је крај уједно представљао и излаз из лавиринта уличица централног Истанбула. Та слика ми је изгледала скоро па идентично као један кадар филма сниманог у Италији са Кејт Бланшет, у коме она има обријану главу. Рекао сам свом контроверзном пријатељу и домаћину у једном, да ћемо ту сада сести да посматрамо окружење и пролазнике, а буде ли негодовао и даље, разићи ћемо се и отићи ћу у неки хостел где ћу остати до краја пута. Када сам дупетом додирнуо бетон а леђима зид, иако су ми се пред очима смењивале слике града, нисам могао да гледам у њих. Гледао сам кроз њих и видео себе на свим својим путовањима на којма сам био 2013. године. Схватио сам да је Турска 11. земља коју сам посетио те године и да је донекле и логично што нисам превише одушевљен јер сам испразнио ресурсе адреналина који даљине побуђују. Време је било да се само опустим без очекивања по питању педантности обилазака и организованости времена. Нека Истанбул буде изузетак и стихија. Путовање које ће најмање бити обојено мноме.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с3.постимг.орг/y5осгипрн/пета.јпг /
п стyле="теxт-алигн: јустифy;"И тако је и било. Турчин је убрзо поново преузео иницијативу и повео ме до још једног базара. Туристички мање избрендираног, али мени лично занимљивијег – базара зачина и осталих кулинарских намирница. Као лаик за кухињу, знао сам да време не могу практично ту искористити јер не знам употребну вредност артикала који су били у понуди тезги (које су образовале нови лавиринт уличица). Задовољио сам се феноменолошким посматрањем чудних смеса, облика, мириса, назива... и чега све не, што ме је на сваком кораку поздрављало и поручивало: Добродошао на другачије место, ово је Оријент. На том месту, из сваког угла вребала је животињска врста која се често види и тамо одакле сам дошао, а она се зове мачка. Свуда су се смуцале маце – испод тезги, на њеним крововима, једна је чак и спавала на књигама рецепата, а Турчин је блентаво понављао иАвв! Со цуте, со цуте!/и Трчкарале су за нама и пратиле нас све док нисмо напустили још један лавиринт уличица које су биле адреса пијачних тезги. Најбоља ствар у вези са таквим местима је што бне морате ништа да купите, а можете се обогатити./б Ја овај путопис пишем годину и по дана по повратку из Истанбула, а и даље су ми пред очима јасне слике и могу да осетим мирис тог базара. /п
имг цласс="флоат" срц="хттп://с18.постимг.орг/фобказ1бд/сеста.јпг />
Седели смо на плочнику великог трга који је једна улица делила од мора и моста. Поред нас прошла је девојчица, боса и у прљавој одећи. Скакутала је кроз гужву и тапкала дланом о длан, а нико није био ту да је заустави или опомене да не би требало тек тако сама да лута великим градом. Сиријсци, рекао је Турчин. Истанбул их је препун у последње време. Масовно су почели да емигрирају из јасних разлога. Посматрајући девојчицу док полако нестаје у гужви, помислио сам да мени и није тако лоше. И ја лутам, борим се са сетом, меланхолијом и анксиозношћу, неспокојан сам и немам мира, појма немам где ћу и како завршити ... али барем имам обућу на ногама и нисам избегло ратно сироче. Такође, сумњам да се у овим годинама могу изгубити у непознатом граду. Барем не случајно.
Наставак следи ...
Први део прочитајте ovde
***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
