Autor: Aleksa Jovanović
Avđilar
Dok smo stigli u centar Avđilara, pao je mrak i upalila su se ulična svetla. Takozvani slam u kojem sam boravio nisam stigao da upoznam, jer Turčin mi nije dozvoljavao da izađem iz kuće. Govorio je da je taj deo grada diskasting, nebezbedan i da se stidi što tu živi. Možda je u nekim delovima zaista tako, ali mi smo se to veče našli u glavnoj ulici, iz koje je Avđilar izgledao kao prosečan primorski grad u sred sezone. Drvoredi palmi simetrično su delili ulicu sve do samog podnožja, koje dovodi do obale mora. Okruženi buticima, restoranima, kafićima i poslastičarnicama, bili smo, iako izolovani negde u evropskom delu Istanbula, i dalje daleko od same periferije. Šetali smo gradom u okviru grada, kada su se iznenada oglasili minareti iz obližnjih džamija. Upozoren sam da umirim pevušenje i euforiju, koja se napokon pojavila, samo dok ne prođe pesma. Na kraju ulice ulazi se u park čija nadmorska uzvišenost u odnosu na more, pruža ugođaj pogleda ka pučini. Teratana u centralnom delu parka preusmerila mi je pažnju, sve dok nisam čuo bugarsku muziku iz obližnjeg restorana. Prisetio sam se Varne koju sam posetio prethodnog leta i proradio mi je isti onaj lepi osećaj, koji me je pratio tada tokom prvog samostalnog putovanja (kada sam, između ostalog, istraživao i bugarsko primorje). Podelio sam utiske sa Turčinom, ali on je mrtav ozbiljan rekao C'mon, how can you say something like that?! I am sure that Bulgaria is disquisting, the same as Avđilar!
Spustili smo se do same marine, bliže plaži, i otišli u još jedan park gde sam se klatio na ogromnoj ljuljašci kao Lana Del Rej u spotu Ride. Imam pasiju prema ljuljanju, nikada dovoljno iživljenu, jer nikako da se sretnem sa odgovarajućom ljuljaškom za odrasle (ne mislim ni na šta perverzno, zaista!). Ovde sam se klatio krajnje ambiciozno, ali odjednom mi je toliko pripalo muka i zavrtelo mi se u glavi, da sam bio na ivici „peglanja“. Vratio sam se na zemlju i nakon kraće šetnje seli smo na klupicu pored mora. Nikada nisam bio na moru tokom jeseni, niti u zimskoj jakni sedeo pored morske obale. Mnoge stvari prvi put u životu dese se baš na putovanjima, ali često toga nismo svesni. Stekao sam utisak da Turska pruža visok kvalitet života, čak i ako živite u slamu. Pardon, odvratnom slamu.
U jednom izlogu, komadina govedine u svom visećem položaju izgledala je kao džinovski leptir. Odmah pored prodavala se garderoba, a u produžetku ređali su se ugostiteljski objekti po čijim su se baštama i unutrašnjosti šetale mace, spokojno i graciozno kao da je ovo njihov svet. Po njima bih rekao da neke životinje u životu imaju više sreće nego ljudi. Seli smo u piceriju i nakon što je stigla vrela porudžbina, Turčin je tri puta za četiri sekunde ponovio da ne mogu ni da zamislim koliko mu je teško. This is so hard! You cannot imagine how hard it is! Pitao sam ga šta je toliko teško, a odgovor je bio To wait! Na kraju nije ni izdržao, izabrao je da se opeče. Sporedne ulice Avđilara meni su i dalje delovale kao primorska oaza, dok je on i dalje ponavljao da su diskasting. Sve su imale nepravilan oblik i krasile su ih kuće sa dvorištima, po koja prodavnica i manji trg sa kamenitim klupicama do kog smo se dovezli minibusem. Odatle smo pešice nastavili do stana. Bilo je kasno, ali prodavnice su mahom bile otvorene i svaka je imala izlog i trem prepun voća, povrća i namirnica. Kako je i plaža blizu, pitam se šta čovek tokom leta može da poželi sem Avđilara.
Sledećeg jutra, bukvalno sam se iskrao napolje kako bih nastavio da istražujem, očigledno, podcenjeni Avđilar. Uz glavnu ulicu, širu od autoputa, pronašao sam šoping centar staklenih zidova išaranih reklamnim neonima brendova. Ima nečeg udobnog u globalizaciji. Njene tekovine, predvođene nemestima kao što su, između ostalog, i šoping molovi, često mi posluže kao sklonište od egzotične spoljašnjosti nepoznatih mesta. Napolju može biti vruće, hladno, zagušljivo, mokro, neprohodno i stresno, ali u katedralama potrošačkog društva uvek je klimatizovano, šareno, toalet je dostupan i besplatan, često i WiFi... Ponekad se pitam kako to da se ne naplaćuje ulaz u šoping centre? Još ispade da je kapitalistički svet paradoksalno human. Sve je u očima posmatrača. Ja skoro nikada ništa ne kupujem, ali uvek uđem da se prošetam i odmorim malo na nekoj kožnoj fotelji. Ima ih skoro uvek i na svakom spratu. U prizemlju šoping mola u Avđilaru prodavalo se seckano voće sa prelivom od bele i crne čokolade. Sećam se da sam bez trunke premišljanja rekao da želim najveću porciju sa oba preliva. Eto objašnjenja zašto se ulaz ne naplaćuje. Istanbul me, zahvaljujući Turčinu, nije mnogo koštao, pa sam se lako odlučio na taj bahati čin. I da se razumemo, nisu to bile jabuke prelivene onim jeftinim čokoladnim prelivom iz plastične tube. To je bilo najfinije južno voće, preliveno čokoladnim smesama koje su se topile i pretapale u malim fontanama iza staklenog kaveza. Ne da se nisam pokajao! Voće u kombinaciji sa čokoladom je tako ukusno! Još ujutru na prazan stomak... Ono voće osveži i hidrira, čokolada zasiti i zacementira... Uh! Milina!
Pun stomak ohrabrio me je da se uputim ka nepoznatoj strani, istočno od Turčinove kuće i glavne ulice koja mi je bila orijentir. Nije to ništa posebno. Uličice sa niskim zgradama od kojih su neke sređene i koloritne, druge oronule... Ali, kako sreća prati hrabre, odjednom su pored mene diskretnim a ubrzanim hodom počeli da prolaze stariji meštani niskog rasta i prilično arhaične garderobe. Imali su crne sakoe, mahom štofane pantalone i kapice. U svakoj sledećoj ulici bilo ih je sve više i tiho su pokretima ruku pozdravljali jedni druge, tako da su stihijski i mene poveli u svom pravcu. Ubrzo se pred nama pojavilo dvorište u čijem centru je bila bela kućica opkoljena mermernim prilazom. Sve je bilo belo, sa po kojom bež nijansom, dok oni nisu ušli unutra sa svojim crnim odelima. Tada je zdanje zaličilo na šahovsku tablu. Izuli su se ispred ulaza i čučnuli na tepihe. Shvatio sam da je to improvizovana džamija. Moje prisustvo su posmatrali sa blagim neodobravanjem. Previše sam se razlikovao sa slušalicama u ušima i drečavom garderobom. Mislim da su oni bili neka posebna vrsta muslimana. To mesto se ne može pronaći u nekom prospektu o turističkoj ponudi turske prestonice. Njeni posetioci autistični su u svom činu odlaska na molitvu i tokom same molitve. Enterijer njihove džamije podsetio me je na sjeničku i dopao mi se. Sve u vezi sa Avđilarom mi se dopalo. Izgleda da Turčin nikada nije ni prošetao svojim komšilukom.
Azija
Izmeštanje mog tela na tle Azije percipirao sam sa usiljenim, izveštačenim ushićenjem. Bosfor sam prelazio ponavljajući u sebi kakva je ekskluzivnost nakon 28 godina života napustiti matični Stari kontinent. Šta li mi je sledeći izazov? Čemu da stremi neko ko sve ima i ko je sve ostvario? Samoironično sam se samopodjebavao tim pitanjima, pomalo i od muke što Istanbul nikako da mi se podvuče pod kožu ni nakon četiri dana boravka. Pogled sa mosta bogat je i raznolik. More, sunce i dva odvojena kopna spojena putem koji me je tog jutra uveo u Aziju. Kada sam ugledao autoput, drveće i travu na susednim brdima, shvatio sam da ta Azija i nije baš egzotična. Gde su slonovi, bengalski tigrovi, budistički hramovi, džungle i gejše? Nije mi polazilo za rukom da pobedim jaku silu koja me je bojila osobinom koja ni ne zaslužuje da se zove osećanje – ravnodušnost. S ove tačke gledišta znam da je to bio jedan od znakova upozorenja. Pred sam kraj te godine, pao sam u depresiju iz koje sam se jedva izvukao nakon sedam nedelja. Jedva!
Retke zveri nisu se pojavile ni u ostatku mog boravka u Aziji, ali pojavilo se nešto drugo. Drvene kućice sa slamkastim krovovima, dotrajalim malterom i uski prolazi koji su vodili do mora. Ugostiteljski objektu poput dućana, sa plastičnim stolicama uz obalu mora, u ponudi su imali skromni meni iz kog su se gosti najčešće odlučivali za kefir. Kada sam ga i ja po slepom pravilu naručio i probao, napokon sam Turčinu uzvratio udarac rekavši – diskasting! Ipak, pogled preko mora ka Evropi popravio mi je celokupni utisak i pružio sasvim zadovoljavajući užitak. Tu su se okolnosti pokrenule. Dok smo se vozili ka centralnom trgu azijskog dela Istanbula, Kadikoju, zaspao sam u autobusu i sanjao nešto što ne mogu sada da podelim. Po pristizanju, stajali smo na kamenitom doku i gledali ka moru dok se nismo uputili ka gužvi koja nas je dovela do lica Istanbula, koje me je napokon probudilo. Bile su to ulice kao i u većini gradskih centara- guste, ispreplitane, šarene i natrpane prodajnim objektima, ali ovaj put je to dobilo još jednu notu. Prvi put u životu, osetio sam se orijentalno. Znao sam da ako ostanem ravnodušan prema uličnim sviračima, arhaičnim suvenirima, straćarama i atmosferi pomešanosti celog sveta na jednom mestu, nešto sa mnom ipak nije u redu. Biće to paradoks jer ipak sam ja neko ko uživa da putuje i ko život organizuje tako da što češće bude na putu. Ubrzo sam se uslikao na ulici Kadikoja i postavio to na facebook uz komentar – Azija!
Nakon kraće šetnje centrom turske Azije, pojavio se kružni tok u čijem središtu je simbol Kadikoja – skulptura bika. U tom kraju postoji još nešto što mi je ostavilo najjači utisak i čime je Istanbul zaista zaslužio moj rispekt. Jadna sporedna ulica krije ogromno komunističko zdanje gde se skupljaju zagovornici te ideologije. Mislim da se taj deo zove Jermenski. Unutra je jeftino, jednostavnog enterijera i oblepljeno posterima Čegevare, Tita, Staljina i ostalih vođa totalitarne ideologije koja je obeležila savremenu istoriju. Želeo sam da tu sednemo i zadržimo se. Doživeo sam trip vremeplova, okružen prosedim ljudima čudnih pogleda, kao da su ispali iz nekog domaćeg filma, sa onim braon pantalonama i sivim ili maslinastozelenim jaknama. Turčin je rekao da ne dolazi u obzir da tu ostanemo, da se tu skupljaju ludaci i da ga je sramota da ga neko vidi. Ako se ikada vratim u Istanbul, prvo ću se upuititi ka tom mestu. Žao mi je svakoga koje bio u Istanbulu, a nije posetio Aziju niti njeno komunističko zdanje. Drugim rečima, žao mi je svih ljudi koje poznajem, a koji su bili u Istanbulu. Još mi niko nije rekao da je čuo za to mesto, a kamoli da ga je posetio.
U povratku smo čekali autobus ispod nekog nadvožnjaka gde se sjatilo hiljade ljudi. Na istom mestu Turčin je bio opljačkan godinu pre, pa me je jasno upozorio da pazim. Usmeravajući pažnju na torbu i džepove, napravio sam neoprostivi propust. Desilo se nešto što nikako nije smelo. Nisam se najbolje snašao kada je autobus pristigao, kada su se otvorila vrata i kada je usledio veliki prasak. Sećam se da sam ušao u autobus, misleći da se sa podjednakom silom i taktikom borim za mesto, ali sledeće sekunde bio sam izguran mimo sedišta na koje je neko drugi seo umesto mene, i to baš pored Turčina. Posramljen, samo sam produžio par koraka napred i stao pored prozora. Plašio sam se da ga u oči pogledam. Ipak, kako je bilo nemoguće da izbegnem tu interakciju duže od nekoliko sekundi, kada smo se pogledali, mrtav ozbiljan mi je glasno rekao It is your fault! You are looser! Taman kada sam ga nagradio činjenicom da sam se oduševio azijskim delom Istanbula, zbog čega sam bio jako srećan i raspložen, svog domaćina nepovratno sam razočarao doživeći poraz u gradskom prevozu.
Sećanje na neki drugi grad
Poslednjeg dana napustio sam Turčina i Avđilar i uputio se ka hostelu u samom centru Istanbula. Bio je sunčani vikend pa je gužva ljudi prolazila kao bujica vode tokom poplave. Ona glavna ulica što počinje od Taksima, a završava se ko zna gde, jedna je od najvećih pešačkih zona koju sam ikada video. Malo me je i demotivisala užurbanost spoljašnjosti, pa sam neko vreme samo sedeo na recepciji hostela, potpuno prazne glave i bez unutrašnjeg poziva da izjurim napolje. U sobi sam zatekao poznato lice. Kaže da je Amerikanac, da već dva meseca putuje Evropom i da sam i ja njemu poznat. Ispostavilo se da smo se već sretali u Beogradu i na aerodromu, čak i pre nekoliko dana u Istanbulu. Malog li sveta. Njegov krevet nalazio se ispod mog i bio je duplo širi. Dan dodatno traćim slušajući kako je oduševljen Beogradom, gde se zadržao dve nedelje umesto dva dana i kako jedva čeka da se vrati. Jeftino, zanimljivo, lud noćni život, lepe devojke... Mislim se, otkrio si mi toplu vodu. Kada ću ja doživeti da budem turista u svom gradu? Taj dan me je spopao neki đavo. Nekoliko puta sam izlazio napolje samo na kratko i vraćao se u hostel izmišljajući razloge. Kada sam napokon doneo odluku da se upustim u avanturu samostalnog istraživanja grada, uporno su me nadjačavale neodlučnost i uznemirenost. Nisam znao gde sam pošao, šta da radim i kako uopšte da provedem poslednji dan. Neki demonski proces već tada se pokrenuo u meni.
Smucao sam se po promenadi bez precizno utvrđene rute, dok nisam skrenuo niz strmu ulicu koja vodi ka moru. Posmatrao sam aljkave terase i dotrajale fasade i prepoznao Istanbul kakav sam već video na filmovima i tuđim slikama. U manjoj poprečnoj ulici, zaustavljam se pored lokala čija je bašta drvena i potpuno obrasla nekom biljkom koja podseća na vinovu lozu. Ja volim takve prizore. Ekipa koja tu sedi, bučna je i vesela. U ostatku šetnje nailazim na automehaničarsku radnju, ispred koje neko dete skače i igra se sa alatom potpuno neartikulisano i divlje. Kada mi je okrenulo leđa, uslikao sam ga, ali ono je to čulo i počelo je da viče na mene. Odlazim odatle i izlazim u veću ulicu od koje je strmovito šetalište vodilo ka podnožju one velike kule što je jedan od simbola Istanbula. Neke biljke rasle su iz kamenitih zidova tog prolaza i obavijale kablove koji su mi visili iznad glave dok sam tuda prolazio. I to mi se dopalo. Neka sam izašao napolje, pomislio sam. Na putu ka gore, gazio sam po ćilimima na kojima su lokalci prodavali šta su stigli. Polako je padao mrak. Otišao sam do jednog od najpoznatijih mostova, da ispoziram za facebook dok mi ne umakne dnevno svetlo. Most ima dva nivoa. Dole su restorani, a gore su se pecaroši poređali u takvoj koncentraciji da niko drugi nije mogao prići ogradi. Kakve li su šanse da svako od njih nešto upeca? Prelazim na drugu stranu i ulazim u poslastičarnicu. Turčin nije bio tu da me spreči, pa sam se napokon prepustio svojoj slabosti onako kako sam maštao još od prvog dana. Počeo sam sa pudingom, nastavio sa baklavama, kupio čokoladu da ponesem, ali nije mi bilo dosta, pa sam čak rekao da želim i jednu lizalicu. Poslednji put lizalicu sam pojeo kada su mi prednji zubi bili veličine kao i danas, ali glava mi je bila tri puta manja, pa su prirodno preklapali deo donje usne. Da, u jednom periodu života, tako sam izgledao. Kao cipiripi.
Nakon ponoći ležao sam u svom uzvišenom krevetu pored prozora i posmatrao neko staro dvorište opkoljeno zidinama sa svih strana. Čula se prigušena buka, kao da u blizini traje festival koji je okupio milion ljudi. Izgleda da je to uobičajni zvuk subotnje večeri u Istanbulu. Dok sam polako tonuo u san, setio sam se prošlog oktobra, kada sam jedne subotnje noći po snegu šetao po jevrejskoj četvrti negde u Istočnoj Evropi. Tražio sam noćni klub u kom su mi se smenjivali fleševi u očima uz pesmu Heads Will Roll grupe Yeah yeah yes. Do kraja života ću na zvukove te pesme osećati podjednaku opijenost i ushićenje. Tada, 2012. godine u Krakovu, preko dana nebo je bilo crno od oblaka koji su potapali grad bljuzgavicama. Noći su bile hladne i snežne, ali ja sam bio poletan i srećan. Šetao sam sa kišobranom i kesama preko čarapa - otvorenog srca, nasmejan i zahvalan što sam tu i što stičem novo iskustvo. Usput sam sretao strance, upuštao se u dijalog sa njima i gledao one spomenike, crkve i građevine, kao junak književnog dela smeštenog u daleku prošlost. Bio sam kao Sinkler iz Heseovog „Demijana“, koji je kao student noćima lutao po unutrašnjosti srednjovekovne Nemačke, nemajući mira niti odgovore na svoje dileme. Tada nisam imao mnogo iskustva sa putovanjima, i počeo sam da ih stičem samouveren i otporan na sve površno otežavajuće okolnosti. Pratila me je sreća. Nikada nisam napisao putopise o svojim prvim samostalnim putovanjima, ali me zato te uspomene proganjaju. Kao da se bune unutar mene i traže svoje mesto u nekim drugim pričama. Po povratku kući iz Krakova, sedeo sam za kompom, gledao slike i dopisivao se sa novim poznanstvima, raspilavljen od čežnje i euforije pri pomisli da će takvih susreta i situacija biti još. I tako sam zaređao putovanja po 10 zemalja Istočne Evrope, dok na red nije došla i Turska- poslednja zemlja koju sam obišao 2013. godine. Ne znam šta se to tačno u međuvremenu dogodilo, ali u sunčanom Istanbulu pretvorio sam se u kontrast ondašnjeg sebe. Mnogo atraktivniji spoljašnji stimulansi i mnogo lakše okolnosti nisu me pomerili ni milimetar, ni u jednu stranu. Ležao sam na stomaku u krevetu hostela mirne savesti.
Odjednom me je probudila buka. Amerikanac ulazi u sobu sa nekim Brazilcem, puštaju tiho muziku na telefonu i pale džoint. Ok, jasno mi je da hostel nije hotel, ali – Da li su normalni?! Izbrojao sam do tri i rekao Druže, to je jako simpatično, ali više bih voleo da sanjam tu buku i smrad. Mogu li da nastavim da spavam, za nekoliko sati krećem na aerodrom? Postupio je razumno i napustili su sobu. Po povratku kući iz Istanbula, osećao sam kao da me nešto drži za vrat i svake sekunde steže podjednakim intenzitetom. Mogao sam da dišem, ali nisam mogao da udahnem tako da osetim kiseonik. Ujutru su mi ekstremiteti bili potpuno oduzeti, svom težinom vezani gravitacijom za krevet i nepomični. Napravio sam više od pola godine pauze dok nisam otišao na sledeće putovanje.
Putopis Istanbul-Neke džamije nikad ne polete, posvećujem Sanji. Da ona nije pokazala interesovanje da isti pročita, nikada ga ne bih ni napisao.
Prvi deo pročitajte ovde, a drugi ovde
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE