ИСТАНБУЛ - Неке џамије никад не полете, крај!

Autor: Aleksa Jovanović

Авђилар

Док смо стигли у центар Авђилара, пао је мрак и упалила су се улична светла. Такозвани слам у којем сам боравио нисам стигао да упознам, јер Турчин ми није дозвољавао да изађем из куће. Говорио је да је тај део града дискастинг, небезбедан и да се стиди што ту живи. Можда је у неким деловима заиста тако, али ми смо се то вече нашли у главној улици, из које је Авђилар изгледао као просечан приморски град у сред сезоне. Дрвореди палми симетрично су делили улицу све до самог подножја, које доводи до обале мора. Окружени бутицима, ресторанима, кафићима и посластичарницама, били смо, иако изоловани негде у европском делу Истанбула, и даље далеко од саме периферије. Шетали смо градом у оквиру града, када су се изненада огласили минарети из оближњих џамија. Упозорен сам да умирим певушење и еуфорију, која се напокон појавила, само док не прође песма. На крају улице улази се у парк чија надморска узвишеност у односу на море, пружа угођај погледа ка пучини. Тератана у централном делу парка преусмерила ми је пажњу, све док нисам чуо бугарску музику из оближњег ресторана. Присетио сам се Варне коју сам посетио претходног лета и прорадио ми је исти онај лепи осећај, који ме је пратио тада током првог самосталног путовања (када сам, између осталог, истраживао и бугарско приморје). Поделио сам утиске са Турчином, али он је мртав озбиљан рекао Ц'мон, хов цан yоу саy сометхинг лике тхат?! И ам суре тхат Булгариа ис дисqуистинг, тхе саме ас Авђилар!

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с14.постимг.орг/офт3в1м69/прва.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Спустили смо се до саме марине, ближе плажи, и отишли у још један парк где сам се клатио на огромној љуљашци као Лана Дел Реј у споту иРиде/и. Имам пасију према љуљању, никада довољно иживљену, јер никако да се сретнем са одговарајућом љуљашком за одрасле (не мислим ни на шта перверзно, заиста!). Овде сам се клатио крајње амбициозно, али одједном ми је толико припало мука и завртело ми се у глави, да сам био на ивици „пеглања“. Вратио сам се на земљу и након краће шетње сели смо на клупицу поред мора. Никада нисам био на мору током јесени, нити у зимској јакни седео поред морске обале. бМноге ствари први пут у животу десе се баш на путовањима, али често тога нисмо свесни./б Стекао сам утисак да Турска пружа висок квалитет живота, чак и ако живите у сламу. Пардон, одвратном сламу./п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с28.постимг.орг/ус38ва0нх/друга.јпг />

У једном излогу, комадина говедине у свом висећем положају изгледала је као џиновски лептир. Одмах поред продавала се гардероба, а у продужетку ређали су се угоститељски објекти по чијим су се баштама и унутрашњости шетале маце, спокојно и грациозно као да је ово њихов свет. По њима бих рекао да неке животиње у животу имају више среће него људи. Сели смо у пицерију и након што је стигла врела поруџбина, Турчин је три пута за четири секунде поновио да не могу ни да замислим колико му је тешко. Тхис ис со хард! Yоу цаннот имагине хов хард ит ис! Питао сам га шта је толико тешко, а одговор је био То ваит! На крају није ни издржао, изабрао је да се опече. Споредне улице Авђилара мени су и даље деловале као приморска оаза, док је он и даље понављао да су дискастинг. Све су имале неправилан облик и красиле су их куће са двориштима, по која продавница и мањи трг са каменитим клупицама до ког смо се довезли минибусем. Одатле смо пешице наставили до стана. Било је касно, али продавнице су махом биле отворене и свака је имала излог и трем препун воћа, поврћа и намирница. Како је и плажа близу, питам се шта човек током лета може да пожели сем Авђилара.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с8.постимг.орг/6фрвиесхx/треца.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Следећег јутра, буквално сам се искрао напоље како бих наставио да истражујем, очигледно, подцењени Авђилар. Уз главну улицу, ширу од аутопута, пронашао сам шопинг центар стаклених зидова ишараних рекламним неонима брендова. бИма нечег удобног у глобализацији./б Њене тековине, предвођене бнеместима/б као што су, између осталог, и шопинг молови, често ми послуже као склониште од егзотичне спољашњости непознатих места. Напољу може бити вруће, хладно, загушљиво, мокро, непроходно и стресно, али у катедралама потрошачког друштва увек је климатизовано, шарено, тоалет је доступан и бесплатан, често и ВиФи... Понекад се питам како то да се не наплаћује улаз у шопинг центре? Још испаде да је капиталистички свет парадоксално хуман. Све је у очима посматрача. Ја скоро никада ништа не купујем, али увек уђем да се прошетам и одморим мало на некој кожној фотељи. Има их скоро увек и на сваком спрату. У приземљу шопинг мола у Авђилару продавало се сецкано воће са преливом од беле и црне чоколаде. Сећам се да сам без трунке премишљања рекао да желим највећу порцију са оба прелива. Ето објашњења зашто се улаз не наплаћује. Истанбул ме, захваљујући Турчину, није много коштао, па сам се лако одлучио на тај бахати чин. И да се разумемо, нису то биле јабуке преливене оним јефтиним чоколадним преливом из пластичне тубе. То је било најфиније јужно воће, преливено чоколадним смесама које су се топиле и претапале у малим фонтанама иза стакленог кавеза. Не да се нисам покајао! Воће у комбинацији са чоколадом је тако укусно! Још ујутру на празан стомак... Оно воће освежи и хидрира, чоколада засити и зацементира... Ух! Милина! /п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с1.постимг.орг/т32цв6ббз/цетврта.јпг />

Пун стомак охрабрио ме је да се упутим ка непознатој страни, источно од Турчинове куће и главне улице која ми је била оријентир. Није то ништа посебно. Уличице са ниским зградама од којих су неке сређене и колоритне, друге оронуле... Али, како срећа прати храбре, одједном су поред мене дискретним а убрзаним ходом почели да пролазе старији мештани ниског раста и прилично архаичне гардеробе. Имали су црне сакое, махом штофане панталоне и капице. У свакој следећој улици било их је све више и тихо су покретима руку поздрављали једни друге, тако да су стихијски и мене повели у свом правцу. Убрзо се пред нама појавило двориште у чијем центру је била бела кућица опкољена мермерним прилазом. Све је било бело, са по којом беж нијансом, док они нису ушли унутра са својим црним оделима. Тада је здање заличило на шаховску таблу. Изули су се испред улаза и чучнули на тепихе. Схватио сам да је то импровизована џамија. Моје присуство су посматрали са благим неодобравањем. Превише сам се разликовао са слушалицама у ушима и дречавом гардеробом. Мислим да су они били нека посебна врста муслимана. То место се не може пронаћи у неком проспекту о туристичкој понуди турске престонице. Њени посетиоци аутистични су у свом чину одласка на молитву и током саме молитве. Ентеријер њихове џамије подсетио ме је на сјеничку и допао ми се. Све у вези са Авђиларом ми се допало. Изгледа да Турчин никада није ни прошетао својим комшилуком.

Азија

Измештање мог тела на тле Азије перципирао сам са усиљеним, извештаченим усхићењем. Босфор сам прелазио понављајући у себи каква је ексклузивност након 28 година живота напустити матични Стари континент. Шта ли ми је следећи изазов? Чему да стреми неко ко све има и ко је све остварио? Самоиронично сам се самоподјебавао тим питањима, помало и од муке што Истанбул никако да ми се подвуче под кожу ни након четири дана боравка. Поглед са моста богат је и разнолик. Море, сунце и два одвојена копна спојена путем који ме је тог јутра увео у Азију. Када сам угледао аутопут, дрвеће и траву на суседним брдима, схватио сам да та Азија и није баш егзотична. Где су слонови, бенгалски тигрови, будистички храмови, џунгле и гејше? Није ми полазило за руком да победим јаку силу која ме је бојила особином која ни не заслужује да се зове осећање – равнодушност. С ове тачке гледишта знам да је то био један од знакова упозорења. Пред сам крај те године, пао сам у депресију из које сам се једва извукао након седам недеља. Једва!

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с17.постимг.орг/а6т44лв4в/пета.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Ретке звери нису се појавиле ни у остатку мог боравка у Азији, али појавило се нешто друго. Дрвене кућице са сламкастим крововима, дотрајалим малтером и уски пролази који су водили до мора. Угоститељски објекту попут дућана, са пластичним столицама уз обалу мора, у понуди су имали скромни мени из ког су се гости најчешће одлучивали за кефир. Када сам га и ја по слепом правилу наручио и пробао, напокон сам Турчину узвратио ударац рекавши – Идискастинг!/и Ипак, поглед преко мора ка Европи поправио ми је целокупни утисак и пружио сасвим задовољавајући ужитак. Ту су се околности покренуле. Док смо се возили ка централном тргу азијског дела Истанбула, Кадикоју, заспао сам у аутобусу и сањао нешто што не могу сада да поделим. По пристизању, стајали смо на каменитом доку и гледали ка мору док се нисмо упутили ка гужви која нас је довела до лица Истанбула, које ме је напокон пробудило. Биле су то улице као и у већини градских центара- густе, испреплитане, шарене и натрпане продајним објектима, али овај пут је то добило још једну ноту. Први пут у животу, осетио сам се оријентално. Знао сам да ако останем равнодушан према уличним свирачима, архаичним сувенирима, страћарама и атмосфери помешаности целог света на једном месту, нешто са мном ипак није у реду. Биће то парадокс јер ипак сам ја неко ко ужива да путује и ко живот организује тако да што чешће буде на путу. Убрзо сам се усликао на улици Кадикоја и поставио то на фацебоок уз коментар – Азија!/п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с11.постимг.орг/лакцтхф83/сеста.јпг />

Након краће шетње центром турске Азије, појавио се кружни ток у чијем средишту је симбол Кадикоја – скулптура бика. У том крају постоји још нешто што ми је оставило најјачи утисак и чиме је Истанбул заиста заслужио мој риспект. Јадна споредна улица крије огромно комунистичко здање где се скупљају заговорници те идеологије. Мислим да се тај део зове Јерменски. Унутра је јефтино, једноставног ентеријера и облепљено постерима Чегеваре, Тита, Стаљина и осталих вођа тоталитарне идеологије која је обележила савремену историју. Желео сам да ту седнемо и задржимо се. Доживео сам трип времеплова, окружен проседим људима чудних погледа, као да су испали из неког домаћег филма, са оним браон панталонама и сивим или маслинастозеленим јакнама. Турчин је рекао да не долази у обзир да ту останемо, да се ту скупљају лудаци и да га је срамота да га неко види. Ако се икада вратим у Истанбул, прво ћу се упуитити ка том месту. Жао ми је свакога које био у Истанбулу, а није посетио Азију нити њено комунистичко здање. Другим речима, жао ми је свих људи које познајем, а који су били у Истанбулу. Још ми нико није рекао да је чуо за то место, а камоли да га је посетио.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с18.постимг.орг/ан0цзкдлл/седма.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"У повратку смо чекали аутобус испод неког надвожњака где се сјатило хиљаде људи. На истом месту Турчин је био опљачкан годину пре, па ме је јасно упозорио да пазим. Усмеравајући пажњу на торбу и џепове, направио сам неопростиви пропуст. бДесило се нешто што никако није смело./б Нисам се најбоље снашао када је аутобус пристигао, када су се отворила врата и када је уследио велики прасак. Сећам се да сам ушао у аутобус, мислећи да се са подједнаком силом и тактиком борим за место, али следеће секунде био сам изгуран мимо седишта на које је неко други сео уместо мене, и то баш поред Турчина. Посрамљен, само сам продужио пар корака напред и стао поред прозора. Плашио сам се да га у очи погледам. Ипак, како је било немогуће да избегнем ту интеракцију дуже од неколико секунди, када смо се погледали, мртав озбиљан ми је гласно рекао биИт ис yоур фаулт! Yоу аре лоосер!/и/б Таман када сам га наградио чињеницом да сам се одушевио азијским делом Истанбула, због чега сам био јако срећан и распложен, свог домаћина неповратно сам разочарао доживећи пораз у градском превозу./п

бСећање на неки други град/б

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Последњег дана напустио сам Турчина и Авђилар и упутио се ка хостелу у самом центру Истанбула. Био је сунчани викенд па је гужва људи пролазила као бујица воде током поплаве. Она главна улица што почиње од Таксима, а завршава се ко зна где, једна је од највећих пешачких зона коју сам икада видео. Мало ме је и демотивисала ужурбаност спољашњости, па сам неко време само седео на рецепцији хостела, потпуно празне главе и без унутрашњег позива да изјурим напоље. У соби сам затекао познато лице. Каже да је Американац, да већ два месеца путује Европом и да сам и ја њему познат. Испоставило се да смо се већ сретали у Београду и на аеродрому, чак и пре неколико дана у Истанбулу. Малог ли света. Његов кревет налазио се испод мог и био је дупло шири. Дан додатно траћим слушајући како је одушевљен Београдом, где се задржао две недеље уместо два дана и како једва чека да се врати. Јефтино, занимљиво, луд ноћни живот, лепе девојке... Мислим се, открио си ми топлу воду. бКада ћу ја доживети да будем туриста у свом граду?/б Тај дан ме је спопао неки ђаво. Неколико пута сам излазио напоље само на кратко и враћао се у хостел измишљајући разлоге. Када сам напокон донео одлуку да се упустим у авантуру самосталног истраживања града, упорно су ме надјачавале неодлучност и узнемиреност. Нисам знао где сам пошао, шта да радим и како уопште да проведем последњи дан. бНеки демонски процес већ тада се покренуо у мени./б/п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с3.постимг.орг/л4г7вдов7/осма.јпг />

Смуцао сам се по променади без прецизно утврђене руте, док нисам скренуо низ стрму улицу која води ка мору. Посматрао сам аљкаве терасе и дотрајале фасаде и препознао Истанбул какав сам већ видео на филмовима и туђим сликама. У мањој попречној улици, заустављам се поред локала чија је башта дрвена и потпуно обрасла неком биљком која подсећа на винову лозу. Ја волим такве призоре. Екипа која ту седи, бучна је и весела. У остатку шетње наилазим на аутомеханичарску радњу, испред које неко дете скаче и игра се са алатом потпуно неартикулисано и дивље. Када ми је окренуло леђа, усликао сам га, али оно је то чуло и почело је да виче на мене. Одлазим одатле и излазим у већу улицу од које је стрмовито шеталиште водило ка подножју оне велике куле што је један од симбола Истанбула. Неке биљке расле су из каменитих зидова тог пролаза и обавијале каблове који су ми висили изнад главе док сам туда пролазио. И то ми се допало. Нека сам изашао напоље, помислио сам. На путу ка горе, газио сам по ћилимима на којима су локалци продавали шта су стигли. Полако је падао мрак. Отишао сам до једног од најпознатијих мостова, да испозирам за фацебоок док ми не умакне дневно светло. Мост има два нивоа. Доле су ресторани, а горе су се пецароши поређали у таквој концентрацији да нико други није могао прићи огради. Какве ли су шансе да свако од њих нешто упеца? Прелазим на другу страну и улазим у посластичарницу. Турчин није био ту да ме спречи, па сам се напокон препустио својој слабости онако како сам маштао још од првог дана. Почео сам са пудингом, наставио са баклавама, купио чоколаду да понесем, али није ми било доста, па сам чак рекао да желим и једну лизалицу. Последњи пут лизалицу сам појео када су ми предњи зуби били величине као и данас, али глава ми је била три пута мања, па су природно преклапали део доње усне. Да, у једном периоду живота, тако сам изгледао. Као ципирипи.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с12.постимг.орг/xг56ттт99/девета.јпг /

п стyле="теxт-алигн: јустифy;"Након поноћи лежао сам у свом узвишеном кревету поред прозора и посматрао неко старо двориште опкољено зидинама са свих страна. Чула се пригушена бука, као да у близини траје фестивал који је окупио милион људи. Изгледа да је то уобичајни звук суботње вечери у Истанбулу. Док сам полако тонуо у сан, бсетио сам се прошлог октобра, када сам једне суботње ноћи по снегу шетао по јеврејској четврти негде у Источној Европи. /бТражио сам ноћни клуб у ком су ми се смењивали флешеви у очима уз песму иХеадс Вилл Ролл/и групе иYеах yеах yес/и. До краја живота ћу на звукове те песме осећати подједнаку опијеност и усхићење. Тада, 2012. године у Кракову, преко дана небо је било црно од облака који су потапали град бљузгавицама. Ноћи су биле хладне и снежне, али ја сам био полетан и бсрећан/б. Шетао сам са кишобраном и кесама преко чарапа - отвореног срца, насмејан и захвалан што сам ту и што стичем ново искуство. Успут сам сретао странце, упуштао се у дијалог са њима и гледао оне споменике, цркве и грађевине, као јунак књижевног дела смештеног у далеку прошлост. бБио сам као Синклер из Хесеовог „Демијана“, који је као студент ноћима лутао по унутрашњости средњовековне Немачке, немајући мира нити одговоре на своје дилеме./б Тада нисам имао много искуства са путовањима, и почео сам да их стичем самоуверен и отпоран на све површно отежавајуће околности. Пратила ме је бсрећа/б. Никада нисам написао путописе о својим првим самосталним путовањима, али ме зато те успомене прогањају. Као да се буне унутар мене и траже своје место у неким другим причама. По повратку кући из Кракова, седео сам за компом, гледао слике и дописивао се са новим познанствима, распилављен од чежње и еуфорије при помисли да ће таквих сусрета и ситуација бити још. И тако сам заређао путовања по 10 земаља Источне Европе, док на ред није дошла и Турска- последња земља коју сам обишао 2013. године. Не знам шта се то тачно у међувремену догодило, али у сунчаном Истанбулу претворио сам се у бконтраст ондашњег себе. /бМного атрактивнији спољашњи стимуланси и много лакше околности нису ме померили ни милиметар, ни у једну страну. Лежао сам на стомаку у кревету хостела мирне савести./п

имг цласс="флоат" срц="хттп://с18.постимг.орг/лп5фy07о9/десета.јпг />

Одједном ме је пробудила бука. Американац улази у собу са неким Бразилцем, пуштају тихо музику на телефону и пале џоинт. Ок, јасно ми је да хостел није хотел, али – Да ли су нормални?! Избројао сам до три и рекао Друже, то је јако симпатично, али више бих волео да сањам ту буку и смрад. Могу ли да наставим да спавам, за неколико сати крећем на аеродром? Поступио је разумно и напустили су собу. По повратку кући из Истанбула, осећао сам као да ме нешто држи за врат и сваке секунде стеже подједнаким интензитетом. Могао сам да дишем, али нисам могао да удахнем тако да осетим кисеоник. Ујутру су ми екстремитети били потпуно одузети, свом тежином везани гравитацијом за кревет и непомични. Направио сам више од пола године паузе док нисам отишао на следеће путовање.

Путопис Истанбул-Неке џамије никад не полете, посвећујем Сањи. Да она није показала интересовање да исти прочита, никада га не бих ни написао.

Први део прочитајте ovde, а други ovde

***

Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti