Tweet
Eh, da su samo čuli vapaje naše, molbe da prestanu da nišane i ispaljuju projektile? Eh, da su samo videli malu dečicu kako plaču za svojim mrtvim roditeljima? A, da je do njihovih pogleda došla slika staraca čija je prošlost agresijom poništena, unakažena, ideali koji više nisu imali smisla, samo pomena u njihovim mislima i samo njihovoj svesti?

Autor: Ivan Đurđević

FOTO: Kurir

Neki su to zvali agresija, drugi bombardovanje, treći otadžbinski rat, a ja, onako mali, okruglog lica i krupnog tela, sa fizinomijom neobaveštenog derleta, nisam znao kako da nazovem dane u kojima su čelične ptice jahale našim nebom ispuštajući bombe s ciljem da izvrše pritisak na dečija srca da konačno prestanu da kucaju. Nisam znao kako da opišem atmosferu u kojoj su goreli civilni objekti sramno obeleženi kao „kolateralna šteta“. Još manje sam mogao objasniti vreme u kojem se sloboda iskorišćavala kao povod za potčinjavanje u ropstvo. I dan- danas ja sam slab da ponudim bilo kakav teorijski i pojmovni okvir za nesreću koja nas je zadesila i obukla u crninu. Jedino što mogu reći, istina srca, je to da je tih 78 dana uništavan jedan narod sa jednom bitnom primedbom: mom se nacionu nikad niko nije izvinio.

FOTO: Srbin info

Skoro puna tri meseca trajala je kazna dobrog dela međunarodne zajednice. Sankcionisani zbog lošeg vladanja prema albanskoj nacionalnoj manjini, označeni kao zločinci ionako zločinačkog novog poretka, koji je u svojim temeljima imao usađenu nepravdu. A krivi bili nismo. Mi, bili smo nevini. Osuđeni kao nevine žrtve, tako smo i ubijani sa protestom na usni.

Eh, da su samo čuli vapaje naše, molbe da prestanu da nišane i ispaljuju projektile? Eh, da su samo videli malu dečicu kako plaču za svojim mrtvim roditeljima? A, da je do njihovih pogleda došla slika staraca čija je prošlost agresijom poništena, unakažena, ideali koji više nisu imali smisla, samo pomena u njihovim mislima i samo njihovoj svesti? Pitam se samo šta bi uradili da su se zamislili nad omladinom čiju budućnost uništavaju? Pitanja sebi postavljam, ali ne čekam odgovor, odmah obrazlažem: ništa se ne bi desilo; i dalje bi nas kažnjavali. Zločinački um, iako po prirodi nije takav, podleže samoj moći i osećaju da nad nekim ima kontrolu i ne obazire se na vapaje onih, njemu potčinjenih. On svoju kontrolu ne želi da gubi; on želi da vlada.

U apriskim danima rušili su nam mostove, gađali fabrike, zgradu državne televizije, toranj na Avali; u danima majskog proleća gelerima su ciljali centar Niša, bombama uništavali energetska postrojenja. Ali, to su sve bile materijalne stvari. Iako je njihova vrednost od neprocenjive važnosti za funkcionisanje države, ti resursi daju se obnoviti. Ali, kad je reč o ljudskom životu, tu revitalizacije nema. Smrću se završava život ljudskog bića i tu povratka više nema. Idući tom zdravorazumskom i jedino mogućom logikom, tela devojčica Milice Rakić i Bojane Tošović, više nikad neće moći živeti, niti ikad se smejati, kao i pokret napraviti. U sekundu, mali anđeli zemlje postali su svetionik neba, putokaz ka večnoj borbi za pravdu.

FOTO: Kurir

U danima kad moja otadžbina obeležava tužan deo svoje istorije, ja se pitam zašto niko od tih monstruma nije odgovarao za ubistva ove dve devojčice i za još dve hiljade ljudi koji više disati neće. Ja stajem pred svet, pred sve umne ljude, celokupnu populaciju zemaljske kugle sa samo jednim pitanjem: zšto ubice nisu kažnjene? I dok sam živ, čekaću odgovor. I dok misliti mogu, i dok me zdravlje bude služilo, tražiću odgovore zašto su nas morali ubijati, nas nevine da uništavati?

U svrhu moje iskrene ispovesti, odajem priznanje kolegama iz studentskog parlamenta Pravnog fakulteta BU na srčanom zalaganju i iskazanom trudu oko organizovanja svečane Akademije povodom obeležavanja petnaest godina od NATO agresije na SRJ. Studenti nadahnuti patriotizmom i potrebom da se u nejasnim društvenim prilikama pošto- poto odlučno dela, odlučili su se da pažljivim izborom učesnika u čuvenoj „petici“, daju potpunu sliku dešavanja iz 1999. godine. Taj pejzaž osećanja i osude evociran je govorima par ljudi iz državnog, crkvenog i naučnog vrha. Da građani Srbije stradanje nisu zaboravili, pokazuje činjenica da je u amfiteatru „Radomir Lukić“ bilo blizu hiljadu ljudi. Isto toliko duša otišlo je sa akademije sa jasnom porukom: zločin se ne sme zaboraviti!


***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti

Tweet
Komentari