Ех, да су само чули вапаје наше, молбе да престану да нишане и испаљују пројектиле? Ех, да су само видели малу дечицу како плачу за својим мртвим родитељима? А, да је до њихових погледа дошла слика стараца чија је прошлост агресијом поништена, унакажена, идеали који више нису имали смисла, само помена у њиховим мислима и само њиховој свести?
Autor: Иван Đурђевић
ФОТО: Kurir
Неки су то звали агресија, други бомбардовање, трећи отаџбински рат, а ја, онако мали, округлог лица и крупног тела, са физиномијом необавештеног дерлета, нисам знао како да назовем дане у којима су челичне птице јахале нашим небом испуштајући бомбе с циљем да изврше притисак на дечија срца да коначно престану да куцају. Нисам знао како да опишем атмосферу у којој су горели цивилни објекти срамно обележени као „колатерална штета“. Још мање сам могао објаснити време у којем се слобода искоришћавала као повод за потчињавање у ропство. И дан- данас ја сам слаб да понудим било какав теоријски и појмовни оквир за несрећу која нас је задесила и обукла у црнину. Једино што могу рећи, истина срца, је то да је тих 78 дана уништаван један народ са једном битном примедбом: мом се национу никад нико није извинио.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/x4осиq9н5/нато_3.јпг" />
ФОТО: Srbin info
Скоро пуна три месеца трајала је казна доброг дела међународне заједнице. Санкционисани због лошег владања према албанској националној мањини, означени као злочинци ионако злочиначког новог поретка, који је у својим темељима имао усађену неправду. А криви били нисмо. Ми, били смо невини. Осуђени као невине жртве, тако смо и убијани са протестом на усни.
Ех, да су само чули вапаје наше, молбе да престану да нишане и испаљују пројектиле? Ех, да су само видели малу дечицу како плачу за својим мртвим родитељима? А, да је до њихових погледа дошла слика стараца чија је прошлост агресијом поништена, унакажена, идеали који више нису имали смисла, само помена у њиховим мислима и само њиховој свести? Питам се само шта би урадили да су се замислили над омладином чију будућност уништавају? Питања себи постављам, али не чекам одговор, одмах образлажем: ништа се не би десило; и даље би нас кажњавали. Злочиначки ум, иако по природи није такав, подлеже самој моћи и осећају да над неким има контролу и не обазире се на вапаје оних, њему потчињених. Он своју контролу не жели да губи; он жели да влада.
У априским данима рушили су нам мостове, гађали фабрике, зграду државне телевизије, торањ на Авали; у данима мајског пролећа гелерима су циљали центар Ниша, бомбама уништавали енергетска постројења. Али, то су све биле материјалне ствари. Иако је њихова вредност од непроцењиве важности за функционисање државе, ти ресурси дају се обновити. Али, кад је реч о људском животу, ту ревитализације нема. Смрћу се завршава живот људског бића и ту повратка више нема. Идући том здраворазумском и једино могућом логиком, тела девојчица Милице Ракић и Бојане Тошовић, више никад неће моћи живети, нити икад се смејати, као и покрет направити. У секунду, мали анђели земље постали су светионик неба, путоказ ка вечној борби за правду.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/р2х5с8л75/милица_ракиц_фото_зорана_јевтиц_1366195597_29830.јпг" />
ФОТО: <�а хреф="хттп://курир-инфо.рс"> Курир </а>
У данима кад моја отаџбина обележава тужан део своје историје, ја се питам зашто нико од тих монструма није одговарао за убиства ове две девојчице и за још две хиљаде људи који више дисати неће. Ја стајем пред свет, пред све умне људе, целокупну популацију земаљске кугле са само једним питањем: зшто убице нису кажњене? И док сам жив, чекаћу одговор. И док мислити могу, и док ме здравље буде служило, тражићу одговоре зашто су нас морали убијати, нас невине да уништавати?
У сврху моје искрене исповести, одајем признање колегама из студентског парламента Правног факултета БУ на срчаном залагању и исказаном труду око организовања свечане Академије поводом обележавања петнаест година од НАТО агресије на СРЈ. Студенти надахнути патриотизмом и потребом да се у нејасним друштвеним приликама пошто- пото одлучно дела, одлучили су се да пажљивим избором учесника у чувеној „петици“, дају потпуну слику дешавања из 1999. године. Тај пејзаж осећања и осуде евоциран је говорима пар људи из државног, црквеног и научног врха. Да грађани Србије страдање нису заборавили, показује чињеница да је у амфитеатру „Радомир Лукић“ било близу хиљаду људи. Исто толико душа отишло је са академије са јасном поруком: злочин се не сме заборавити!
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
