Живан Пујић – Живан прави панк фестивал

Autor: Милица Јовчић

Премијера документарног филма Живан прави панк фестивал одржана је 13. септембра у Дому омладине у Београду, а потом 20. септембра у Центру за културу града који је спојио двојицу пријатеља, режисера и главног јунака – Панчеву. Имамо прилику да разговарамо са Живаном Пујићем, чији су ентузијазам, занесеност и борба послужили као директна инспирација за ово остварење. Дело препоручујемо због симпатично упакованог трагизма и хумора, високе амплитуде емоција и тематике која ће подстаћи на размишљање свакога ко се родио и живео у Србији, и уз то желео да оствари свој сан. Истражите ко је Живан Пујић, и у којој мери и због чега Живана Пујића има помало у свима нама.

Последњи пут када смо се чули био си у Ковачици. Шта се тамо дешавало?

Као прво, поздрав теби и свима онима који читају овај интервју. Не могу да се тачно сетим кад смо се чули, али претпостављам да је био у питању петак 4. X 2013. Те хладне ноћи био сам у Ковачици на концерту поводом почетка традиционалне манифестације “Ковачички Октобар”.

На који начин учествујеш у друштвеним дешавањима у Панчеву?

На много начина учествујем у друштвеним активностима у Панкчеву. Пре свега, својим присуством, а потом: радом, трудом, залагањем, новим идејама, сарадњом на разним нивоима, жељом да допринесем позитивним променама у свом граду.

<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/9а8и4фаох/зиван_прави_пунк_фестивал.јпг" />
Како је дошло до сарадње са младим режисером Огњеном Главонићем у филмовима Živan Pujić Jimmy и Живан прави панк фестивал?

Огњен Главонић и ја смо пријатељи који се познају 13 година. Године смо проводили заједно дружећи се на улицама, у пролазима и кафанама јер нисмо желели да обилазимо дискотеке и остала фенси или снобовска места. Ми смо део интелектуалне елите Панкчева која је одрастала на улицама због мањка адекватних друштвених институција или небриге оних који је требало да воде рачуна о нама.
Те 2008. године, на Факултету драмских уметности, Огњен је требало да полаже испит из предмета Документарни и наменски филм, код професора Јанка Баљака, који је познат као најбољи режисер документараца у Србији, а његова најпознатија дела су “Видимо се у читуљи“ и „Вуковар - последњи рез“. Од дотичног професора су добили задатак да ураде нечији протрет. Огњен је дошао на идеју да уради филм о мени, јер сам ја вазда био интересантна фаца у ундергроунд водама, не само у Панкчеву у то време. Пришао ми је крање интимно и другарски да изнесе предлог. У то време сам још увек бежао од камера, али сам одлучио да, по једном од принципа београдског street-punk бенда Шахт: „Ми смо за ортаке, не за фаце глупе“, пристанем на сарадњу. Размишљао сам два дана, и поручио му да рачуна на мене у вези са филмом. Кренуло је са Огњеновим амбицијама да добије што бољу оцену на испиту, а ја да помогнем ортаку. Кренуло од тога, а створено је чудо!
Након успеха са филмом „<�а>Живан Пујић Јиммy</а>“, дошли смо на идеју да урадимо још један филм о мени, нарочито због инсистирања многих људи. Огњен ми је то предложио на исти емотиван и интиман начин, те нисам имао избора, већ да потврдим наставак сарадње.

Имаш снажну потребу да се изразиш. У филму Живан прави панк фестивал постоји једна твоја реченица у којој кажеш да те предуго размишљање често одведе у депресију. Да ли је и то један од разлога твоје непрекидне активности? Ако јесте, откриј нам шта те још покреће.

Не води ме претерано размишљање увек у депресију. Знало је и да ме изведе из депресије. Мораћу да почнем да се навикавам, као нека врста јавне личности, на то да се памти оно што изјавим на разним местима. Мене пре свега покрећу осећања. Ко схвати моја осећања, схватиће и мене, и даћу вансеријске резултате!

У филмовима говориш о разним моментима када си патио. Делујеш као момак који врло успешно може изаћи на крај са многим животним недаћама, али, да ли си имао проблем са тим да се у великој мери оголиш пред камером?

„Јад,
Беда,
Туга,
Три су моја најгора друга!“
Не успевам баш да изађем на крај са свим недаћама, можда делује тако... Ја лично нисам имао проблема да изађем пред камере и урадим све оно што се види у филмовима. Имам проблема унутар своје породице због неких сцена. Убудуће ћу боље пазити шта радим у тим ситацијама, мада сам и до сад јако добро пазио шта сам радио испред камера.

Колико си задовољан пријемом филмова код публике и који коментари су те највише обрадовали?

Презадовољан сам пријемом филмова код публике. Два коментара која су ме највише обрадовала су:
"Живан је живи пример да смо сви ми Джими! Хендрикси!" – Дејан Чанчаревић.
„Сви смо ми Живан!“ – Огњен Главонић.

Шта мислиш о Огњену Главонићу?

Огњен Главонић потиче из буржујске породице, атеиста је и апсолутно не воли лук, и то су три ствари које ми највише сметају код њега. На основу тих супротности се ствара дуализам у нашем односу који често доводи до испољавања велике креативности. Музичке и шире културне воде у којима смо били заједно довеле су нас до тога да смо двојац који гура пуном паром напред. Наше пријатељство је склопљено на улици, а успели смо заједно да освојимо неке врхове. Надам се само да нећемо на крају завршити у неким љигавостима гламура. Ма колико то невероватно звучало, и ја сам осетио део тог друштвеног миљеа, али нам то никако није био циљ на почетку. Напротив...

По чему се, по твом мишљењу, највише разликујеш од осталих из своје генерације? <�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/нупкз95н5/зиван_пујиц.јпг" />

Рођен сам 1981. године. Моја генерација је једна од најпогођенијих свим дешавањима деведесетих година. Репови тих дешавања су се дуго вукли, има их и данас. Оно по чему мислим да се највише разликујем од своје генерације су емотивност, креативност и оригиналност.

На крају, шта би имао да поручиш осталим ентузијастама?

Будите што коректнији према другима. Гурајте докле год можете да живите ентузијастички, али не дозвољавајте да вас други искорушћавају на лош начин због тога. Велики део света функционише на разним системима искоришћавања, само је питање ко, шта, коме и због чега то дозвољава. За крај је по мени најбоље цитирати КУД Идијоте:

„...Када умрем умијесто венца тад стави ми лову,
Да видим колико ћу вриједити.

...Клинци су наивни
А ми смо само лутке на концу
Роба која се купи и продаје
Јер нитко не живи за идеале.“

***
ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti