„Ако не верујем у то да смрт није коначна, да није крај, већ прелазак у други живот, ако не верујем у то, онда је такав живот тежак и у њему нема много радости“ - рекла је Ивана Димић на књижевној вечери која је прошлог месеца одржана у Кладову, у организацији Библиотеке центра за културу.
Autor: Силвија Стојић
Фото: Zavičajni fond Biblioteke ,,Centar za kulturu" Kladovo
Ивана Димић је рођена 1957. године у Београду. Драматург је по професији и током дуге каријере написала је бројна драмска дела, објавила пет књига кратких прича, један роман, као и сценарија за три телевизијске серије. Осим тога, урадила је неколико драматазицаја и адаптација за позориште, као и преводе романа и драма са енглеског и француског језика. У Атељеу 212 је дуги низ година радила као Први драматург. Била је заменик директора у Народном позоришту у Београду, а радила је и у позориштима Бошко Буха и Београдском драмском позоришту. Иако је у пензији, још увек активно пише.
Управо је за дебитантски роман „Арзамас“ добила овогодишњу НИН-ову награду. Један од чланова жирија, Михајло Пантић, образлажући њихову одлуку рекао је за овај роман да ,,постепено прераста у прозну фугу о љубави и смрти у којој је љубав, упркос смрти, она сила која искупљује и осмишљава живот".
У интимној атмосфери кладовске библиотеке, где поглед кроз прозор сеже до огромних таласа Дунава, Ивана је причала о писању, књижевности, награди, жртвовању и љубави. Највише је говорила о томе како јој је управо живот био инспирација да напише роман који говори о мајци која болује од деменције и ћерци која је негује. На духовит начин и кроз анегдоту причала је кладовској публици о томе како љубав готово увек захтева жртвовање, помињући и разлоге због којих мисли да је добила награду.
„Жртвујући се за болесног родитеља, иако је било тешко, кренула сам да пишем да бих се бранила од смрти. Моја мајка је за живота била веома енергична жена и на мене је гледала са негодовањем због тога што нисам богата и славна. Ја сам јој говорила: „Па шта? Достојевски је објављивао у новинама. То што је неко популаран, не значи да је добар писац.“ Верујем да сам захваљујући мојој мајци добила ову награду. Сигурна сам да је она горе седела са Светим Петром и рекла му: „Моја ћерка мора да добије награду.“ – говорила је у малој библиотеци у којој су се мешали звуци добовања кише, понеког уздаха и смеха.
<�имг срц="хттпс://с1.постимг.орг/5ак3дува7/ДСЦ_6863.јпг" />
Фото: Zavičajni fond Biblioteke ,,Centar za kulturu" Kladovo
У наставку вечери причала је о књижевности, драматургији и сујети. Људи који се озбиљно баве књижевношћу, требало би да буду пажљиви са речима, јер постају слуге свог језика и дужни су да негују његову лепоту. Евоцирајући успомене, сетила се студентских дана и говорила о томе како је драматургија отмено студирање. Сетила се своје колегинице са студија која је фарбала косу у зелено како би показала колико је необична. Та изузетност се заправо једино види у писању, јер у позоришту нема демократије, тамо се све види. На свој својеврсно духовит начин говорила је и о томе колико је важно да се људи излече од сујете још у младости: ,,Када се човек излечи од сујете док је млад, после може и награду да добије. То што сам писац, не значи да сам вреднија од пекара. Свако има свој дар.”
Ова инспиративна и надахнута књижевница је у току веома занимљиве књижевне вечери издвојила мало времена и за наш портал говорила о добијеној награди и још мало о књижевности.
Ви сте пета жена у Србији која је добила НИН-ову награду. Шта мислите о томе зашто има тако мало жена међу добитницима?
Зато што има мало добрих писаца. Свеједно да ли су жене или мушкарци. Када прође сто година, када се протера кроз сито, онда видите да је још мање добрих писаца него што се чини у савремености. Савременост не види добро шта су важна уметничка дела. Када сте писац, добијете тај дар од Бога, и онда морате да вратите дугове. Морате да будете добри.
Некако се после уручења награде доста причало о томе како у нашем друштву још увек нису добро прихваћене такозване „женске теме“. Шта мислите о томе?
Ја не знам шта су то женске теме, ја нисам женски писац. Ја сам писац. Инсистирам на томе да књижевност апсолутно не толерише никакве родове. Уколико напишете вредно књижевно дело, свеједно је ког сте рода. Зато цитирам Данила Киша који је рекао: „Презирем мањине у књижевности“. Када се повучете у неку мањину, онда припадате одређеној касти и тада је мањи број људи који су у истој касти па су веће шансе да се истакнете. Међутим, ако се ставите у ред са свима, онда сте равноправни и онда изволите - ако ваља то што радите, то ће да изађе на видело, а ако не ваља, онда неће.
И за крај, који бисте роман препоручили нашим читаоцима?
Препоручујем роман Светислава Басаре „Анђео атентата“, затим роман Радослава Петковића „Судбина и коментари“, а управо се спремам да прочитам роман Владимира Бајца „Хроника сумње“, који је био у ужем избору за НИН-ову награду. Тај ме роман јако занима и срдачно га препоручујем.
Силвија воли црно-беле фотографије, Рејмонда Карвера и Дунав.
***
Прочитајте и:
Knjižare su hram kulture
Najistaknutija od svih žena
Grejs Keli: od glumice do kneginje
***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на [email protected] ЦЦ [email protected], са назнаком "Пријава / о женама". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
