Ivana Đukić: Igra mašte

Jedna je od najboljih studenata grafičkog dizajna na Beogradskoj politehnici. Dva puta je učestvovala na regionalnom takmičenju mladih talenata u Požarevcu i osvajala treće mesto. Pored toga što je aktivna u kulturnim dešavanjima, slobodno vreme koristi za traženje inspiracije za svoje radove u prirodi i društvu, druženje, obilaženje novih mesta i događaja. Interesuje se za istočnjačku kulturu, a posebna strast joj je fotografija. Povodom pobede na konkursu za dizajniranje plakata za martovsku izložbu „ Moda za poneti“ i Moda za kuću, o tome kako je tekao proces stvaranja plakata, šta je motiviše u radu i ko joj je najveći uzor, razgovarali smo sa Ivanom Đukić.

Kada si otkrila da se u tebi krije umetnik?
Oduvek sam se bavila nečim kreativnim. Još kao mala sam stalno crtala, sklapala i  pravila nove igračke. Obožavala sam da se izgubim u mašti. Zanimljivo je da je, u stvari, moja prva naslovna strana časopisa na kojoj je bio moj crtež nastala u vrtiću, kao i prvi plakat koji sam radila za završnu izložbu pred Osnovnu školu. 

Zašto si se odlučila da studiraš grafički dizajn?
Za dizajn sam se odlučila jer sam želela da nađem kompromis između budućeg posla i onoga čime sam zapravo htela da se bavim, a to je umetnost. Roditelji nisu uticali na moju odluku oko izbora profesije što je dobro, jer sam sama mogla da uvidim i odlučim čime želim da se bavim. Možda su bili skeptični u samom početku i jedino što ih je brinulo bilo je kako živeti od umetnosti ovde u Srbiji. O tome sam i sama razmišljala i to je najviše doprinelo da se opredelim za dizajn jer je sigurniji zbog posla, a opet sam znala da i sa tim mogu da se igram.

Pored dizajna baviš se fotografijom i crtaš. Zbog čega te najviše interesuju analogne fotografije?
Fotografijom se bavim rekreativno. Otkad sam pronašla na tavanu staru rusku SMENU 8 nisam se odvojila od nje. I dan danas eksperimentišem i igram se slikajući sliku preko slike. Ono što mi se dopada kod analogne fotografije je ta atmosfera koju fotografija dočarava i mislim da je to teže postići digitalnom fotografijom. Obožavam greške koje nastaju dok se radi sa filmom.

Plakat koji si dizajnirala je izabran za martovsku „ Modu za poneti“. Kako je došlo do njegovog stvaranja?
Plakat sam napravila tako da podseća na ovo čudno martovsko vreme koje je između zime i proleća, pa su u skladu sa tim korišćene ove boje i motivi. Ovakav pristup sam izabrala da bi se videlo da sve što je rađeno za ovu priliku jeste uglavnom ručno pravljeni, unikatni rad spajan na neki način poput kolaža. Ideja se formirala nekoliko dana dok na kraju nije stvorena na računaru. Rad sam poslala dan pred kraj konkursa i osećala sam da će im se svideti. Kasnije sam dobila dosta pohvala za ovo rešenje.

Koliko je teško izdvojiti se od ostalih i izgraditi sopstveni prepoznatljiv stil?
Treba samo upijati i učiti od drugih i na kraju od svega toga formirati svoju sliku o nečemu. Bitno je eksperimentisati jer je i to jedan od načina kako pronaći svoj jedinstven stil. Uzor mi je profesorka grafičkog dizajna Jelena Seničić. Naučila sam dosta od nje i pomogla mi je da pronađem sebe u dizajnu. 

Mnogi mladi ljudi odlaze u inostranstvo kako bi nastavili školovanje i razvili karijeru. Da li i ti razmišljaš o odlasku?
Svakako razmisljam o nastavku školovanja u inostranstvu. Imam veliku želju da još više napredujem i mislim da je neka druga škola sjajna prilika za to.

Koji je tvoj cilj koji želiš da ostvariš kao umetnik?
Nemam još uvek jasno definisan cilj, ali bih volela da ostavim trag na umetničkoj i dizajn sceni i na neki način doprinesem kulturi.