FOTO: Futuro en Español
Preveo: Ivan Radomirović
Merilo dobre knjige nikada ne treba da bude njena veličina ni težina, ali kada je reč o španskoj književnosti, podaci koji o njoj govore su od izuzetne vrednosti. Trenutno, 559 miliona ljudi govori španski jezik, što čini 6,7% svetske populacije. Kao drugi jezik, španski je zvanični jezik u 21 zemlji i na drugom je mestu u svetu po broju izvornih govornika. Samim tim, iznedrio je značajan broj pesnika, romanopisaca i esejista. Među njima je jedanaestoro dobitnika Nobelove nagrade za književnost, najprestižnije nagrade na svetu, od 1901. godine, kada je počela da se dodeljuje. Nakon engleskog, francuskog i nemačkog, španski je četvrti jezik kom je Švedska akademija odala priznanje.
Šest nagrada pripada piscima iz Španije, dve piscima iz Čilea, po jedna piscima iz Gvatemale, Meksika i Perua. U čast dobitnika koji dolaze sa ovog govornog područja priređena je izložba Španski nobelovci iz oblasti književnosti, održana u Fondaciji Kaha Rioha u Logronju. Riohanski pisac Hose Luis Peres Pastor se našao u ulozi kustosa u okviru petog održanog kongresa Budućnost na španskom. Izloženi predmeti potiču iz privatne kolekcije Santjaga Vivanka, pesnika, kolekcionara, mecene i rukovodioca Fondacije i Muzeja vina, Vivanko, koga UNESKO vidi kao najboljeg na svetu u svojoj oblasti. Ova izložba, koja pre svega objedinjuje prva izdanja, rukopise i lične fotografije, uključuje i stvaralaštvo dvojice nobelovaca koji nisu pisali na španskom jeziku, ali su sa njim bili usko povezani: Amerikanca Ernesta Hemingveja i Portugalca Žozea Saramaga.
FOTO: FILOSTAMP
1904 – HOSE EĆEGARAJ (1832-1916, Španija)
Nobelova nagrada je po prvi put dodeljena španskom piscu, četiri godine po osnivanju. Ećegaraj je bio autor koga je čitalačka publika volela, a pisci osporavali. Potpisao je 67 originalnih dela među kojima su „Veliki Galeoto“, „Don Huanov sin“ i „Marijana“. Dobio je Nobelovu nagradu „kao znak priznanja za brojna i izuzetna dela, koja su na poseban i originalan način oživela veličanstvenu tradiciju španskog pozorišta“. Pored ostalih predmeta, izloženi su i jedna albumska fotografija ovog pisca i isečci iz časopisa i novina kao što su Španska i američka ilustracija (La Ilustración Española y Americana) i Grafički svet (Mundo gráfico).
1922 – HASINTO BENAVENTE (1866-1954, Španija)
Nobelova nagrada je ponovo dospela u ruke jednog dramaturga. Kao plodni autor, Hasinto Benavente je pisao poeziju, priče i filozofske traktate, bavio se epistolarnom formom i negovao pozorišnu tradiciju u delima kao što su „Zajednički interesi“ (1907) i „Nevoljena“ (1913). Dobio je Nobelovu nagradu „za izuzetan pristup kojim je nastavio slavnu tradiciju španskog pozorišta“. Na izložbi je prikazano jedno izdanje pozorišne drame „Ni moru ni ljubavi“ iz 1934, fotografija sa odavanja počasti autoru za dobijenu nagradu na Trgovačkoj konferenciji u Valensiji, kao i ručno pisana čestitka koja datira iz 1940. godine.
1945 – GABRIJELA MISTRAL (1889-1957, Čile)
Peta žena koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost i istovremeno prva nobelovka van Španije koja je pisala na španskom jeziku, povezala je poeziju, prosvetiteljski duh i diplomatiju, kako u Americi, tako i u Evropi. Njen stil pisanja, na granici između postmodernizma i avangarde, odražava se u delima kao što su „Pustoš“ (1922), „Seča drveća“ (1938) i „Destilacija“ (1954). Nosilac je Nobelove nagrade „za lirsku poeziju koja ju je, nadahnuta snažnim emocijama, pretvorila u simbol latinoameričkog ideala“. U izložbenom odeljku nalaze se prva izdanja nekolicine njenih dela i razne fotografije sa posvetom.
1956 – HUAN RAMON HIMENES (1881-1958, Španija)
Odlikuje ga jedinstveni lirski stil, iskazan kako kroz stih, tako i kroz prozu. Autoru dela „Platero i ja“ (1914 i 1917) Nobelova nagrada je uručena „za lirsku poeziju, koja predstavlja primer uzvišenog duha i umetničke čistote na španskom jeziku“. Izložba obuhvata prvo izdanje zbirke pesama pisanih između 1895. i 1935. godine, „Pesme“. Knjiga sadrži i dodatnu stranicu na kojoj se nalazi autorov rukopis pesme „Golubovi“. Pored toga, izloženo je ilustrovano bibliofilsko izdanje dela „Platero i ja“, kao i originalne fotografije pisca.
1967 – MIGEL ANHEL ASTURIJAS (1899-1974, Gvatemala)
Uz krajnje umetnički način izražavanja, prizvuk nadrealizma i sjaj magičnog realizma, Migel Anhel Asturijas je u fokus stavio narativni folklor Maja u knjigama kao što su „Gvatemalske legende“ (1930) i „Čovek od kukuruza“ (1949). Njegovo najpoznatije delo, „Gospodin predsednik“ (1946) doživelo je filmsku i pozorišnu adaptaciju. Nobelova nagrada dodeljena mu je „za aktivne književne zasluge, duboko ukorenjene u nacionalnim odlikama i tradicijama autohtonog stanovništva Latinske Amerike“. Na izložbi je prikazano nekoliko prvih izdanja njegovih dela i jedan raritet, francusko izdanje „Gvatemalskih legendi“ (1932), ograničenog tiraža, sa predgovorom pesnika Pola Valerija.
FOTO: El País
1971 – PABLO NERUDA (1904-1973, Čile)
Često povezivan sa pesnicima Generacije '27 i pod uticajem Španskog građanskog rata, gajio je ljubav kao vrhovno osećanje, a kao pesnik se istakao zbirkama „Krepuskularijo“ (1923), „Dvadeset ljubavnih pesama i jedna bez nade“ (1924) i „Estravagarijo“ (1958). Uručena mu je Nobelova nagrada „za poeziju koja snagom prirodnih sila oživljava sudbinu i snove jednog kontinenta“. Izložena su tri prva izdanja „Krepuskularija“ (1923), „Celovite pesme“ (1950) i „Narodna antologija“ (1972). Uključen je i raritet u vidu četvorodelnog kartonskog rama u kom se nalazi pesma „Nebesko kamenje“, jedinstven primerak posvećen Gabrijelu Garsiji Markesu 1971. godine. Prostor posvećen Nerudi upotpunjuje pismo namenjeno uredniku Luisu Toresu Agueru, prvo izdanje „Beskrajnog zraka“ (1936) sa posvetom Migela Ernandesa, koje je Migel tokom bombardovanja lično spasio iz Nerudine kuće u Madridu i prvo izdanje „Govora“ (1962) Pabla Nerude i Nikanora Pare, sa posvetom obojice.
1977 – VISENTE ALEISANDRE (1898-1984, Španija)
Na granici između nadrealizma i egzistencijalizma, Aleisandre je poeziji dodao društveni element, a dobitnik je Državne nagrade za književnost i dvostruki nosilac Nagrade kritike. Usledila je Nobelova nagrada „za inovativno pesničko stvaralaštvo koje rasvetljava mesto čoveka u svemiru i savremenom društvu, a istovremeno predstavlja veliku obnovu tradicije španske međuratne poezije“. U delu sa eksponatima nalazi se primerak prvog izdanja zbirke pesama „Razaranje ili ljubav“ (1935), sa ručno pisanom posvetom Pablu Nerudi, njegov govor pri inauguraciji u Špansku kraljevsku akademiju pod nazivom „Život pesnika: ljubav i poezija“, uz primerak prvog izdanja „Istorije srca“ (1954), takođe s posvetom.
1982 – GABRIJEL GARSIJA MARKES (1927-2014, Kolumbija)
Pisac i novinar, autor čuvenog romana „Sto godina samoće“ (1967), primio je Nobelovu nagradu za „romane i pripovetke, u kojima se fantazija i stvarnost stapaju u bogatom svetu mašte i gde se ogledaju život i sukobi jednog kontinenta”. Izložba sadrži prva izdanja romana: „Opalo lišće“ (1955), sa Gabovim potpisom na početku knjige, „Pukovniku nema ko da piše“ (1961), sa posvetom i potpisom pisca, „Sto godina samoće“ (1967) sa ručno pisanom posvetom: „Migelu Anhelu Merodiju, od njegovog omiljenog pisca, Gaba“; „Ljubav u doba kolere“ (1986) i „Miris guave“ (1982).
FOTO: El País
1989 – KAMILO HOSE SELA (1916-2002, Španija)
Plodan i svestran pisac, dobitnik je Nobelove nagrade „za bogatu i snažnu prozu koja sa uzdržanom solidarnošću daje kompleksno viđenje ljudske ranjivosti“. Izložba uključuje prva izdanja „Košnice“ (1951), objavljene u Buenos Ajresu kako bi se izbegla cenzura, sa posvetom i potpisom pisca i „Put u Alkariju“ (1948) sa fotografijama Karla Vlasaka. Pored ovih, izloženo je izdanje „Porodice Paskala Duartea“ iz 1951, kao i pismo Kamila Hosea Sele u ime Španske kraljevske akademije posvećeno Sabinu Alonsu Fueju, uredniku falangističkog časopisa Ariba (Arriba).
1990 – OKTAVIO PAZ (1914-1998, Meksiko)
Pesnik i esejista, autor dela „Sor Huana ili Zamke vere“ (1982) i „Lavirint samoće“ (1950), zaslužio je Nobelovu nagradu „za strastveno stvaralaštvo širokih vidika, koje odlikuje čulna inteligencija i humanistički integritet“. Izložbeni odeljak obuhvata prva izdanja dela „Luk i lira“ (1956), „Sezona nasilja“ (1958) i „Oktavio Paz /Marsel Dišan“ (1968). Uključena je i fotografija sa posvetom na kojoj se nalaze Oktavio Paz i paragvajska spisateljica Ester de Isagire, uz dva otkucana dokumenta lične prirode i pesmu „Žestoko“, datiranu i potpisanu.
2010 – MARIO VARGAS LJOSA (1936, Peru)
Po mišljenju mnogih, poslednji živi predstavnik buma latinoameričke književnosti, ovaj Peruanac je ponosni nosilac najviših odlikovanja: Princ od Asturije, Servantes, Planeta, brojnih počasnih doktorata... Dramski pisac i autor novinskih članaka, Vargas Ljosa se istakao romanima kao što su „Grad i psi“ (1962), „Panteleon i posetiteljke“ (1973) i „Jarčeva fešta“ (2000). Švedska akademija mu je nagradu dodelila „za detaljni geografski prikaz strukture moći i oštre prikaze otpora pojedinca, pobune i poraza“. U Logronju se mogu naći prva izdanja nekoliko njegovih dela, kao i originalna neobjavljena fotografija pisca uhvaćena objektivom Lizbet Salas.
IZVOR: El País
Ivan je hispanista koji tvrdoglavo odbija da odraste.
***
Pročitajte i:
Skrivena strana Nobelove nagrade
Nobelova nagrada za književnost od 1901. do danas
Miloš Crnjanski: Pisac i novinar u fraku
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da mladi koji žele da se oprobaju u prevođenju tekstova to iskustvo steknu i unaprede kod nas. Ukoliko želiš da budeš prevodilac u našem mladom timu CV uz jedan prevedeni tekst, sa izvornim, pošalji na [email protected] sa naznakom Prijava/Prevodilac. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih članova vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
