Autor: Ivana Peško i Ilija Rajačić
Koautorka je pre nekoliko dana brutalno alarmirala svog prijatelja u Moskvi da joj kako zna i ume pronađe biografiju ruske umetnice Iofik Klare Lazarevne, ili da se ne vraća u Srbiju. Šta će, dobri prijatelj kavalir, gacao po ruskim knjižarama, piše mejl nema, pa nema, negde bilo nešto malo, te prošlo, da mu ne ide na dušu, tražio je koliko je mogao. Pa na pitanje šta će ti ta, koautorka počela da ga edukuje: jedna jedina devojka sa spomenika, od večnih dvadeset četiri, slikarka akvarela, pala na frontu, pa završila kao heroina u kamenu. Ima Šajtinac priču što Klaru poziva, priču pitomo nazvanu, od poetičkog milja naravno Klara, tik uz kraj knjige, tu priču što se glosira do same naslovnice. Kada je prvi put uzela zbirku, ovlaš gledajući je u hodu do kase, zapitala se koautorka kakva mu je dođavola to korica. Na njoj nema ničega, činilo se. Jeste, drvo u prvom planu, do njega jela ili nešto slično, deluje kao da ima i snega, a čovek spušten, negde ispod – iju naslova, promakao joj je u tromoj nevidljivosti.
Nepohvalno pripijana, kada je uzela knjigu da je ko žena pročita, zagledala se u zatamljeni deo naslovne strane i odjednom ‒ gle ovde ima ljudi, sićušnih, ali opet ljudi. I tako je stajala pred Klarinom slikom i Šajtinčevom knjigom, uvređena od same sebe i prestravljena zbog vlastite ćoravosti u isti mah. Ranio je pelinkovac, pa dotuklo drvo. Potom je alarmirala i koautora, a kod njega, dabome, dig'o se ponos i pukla bruka od druge vrste.
Da nema Tise sve bi Banat bilo, piše Uglješa Šajtinac u svom Banatu. Njegova drama nikako ne laprda o tamo nekom Velikom Banatu. Dvojica mladića sudaraju se na ovoj konstataciji. Dalji razgovor teče kao dečačko nadmudrivanje (koje se razrešava čuvenim ‒ moj tata je jači od tvog tate). Nije to ni lokalpatriotizam, ni separatizam, već zdrav razum. Nije vam jasno? Dozvolite da pojasnimo, ali pre toga samo par reči. Nije Šajtinac lokalpatriota zato što mu se drama zove Banat ili zato što napiše da ceo svet nije ništa drugo do Banat. Šajtinčev junak je samo u pravu kada to kaže. Takav Banat predstavlja totalitet, apsolut, sve, prokleto, univerzalno potpuno. Divan Banat ravno polje i Bog mu se divi. Toliko o njemu.
Uvek kad ih vidi skupa, koautoru bude milo. Sada ih svakodnevno viđa na poslu. Ne in vivo, no na polici. Postavljeni s leva na desno – mlađi, pa stariji. Jedan je na sebi imao crne, a drugi bele korice, prilično daleko od urlajućih Štrljićki. Eto, ponovo ih sreće, ali u priči, gde im je obojici mesto. Pripovedači u nekim pričama iz zbirke Banatorijum obigravaju oko pojedinih lokaliteta Banata. Oba gospodina iz priče Razglednica sa morskog dna, vraćaju se na mesto na kojem je otac više puta bolovao, banju Rusandu, i uspešno ozdravljao (možda bi bilo lepo primetiti referentnost koju mlađi Šajtinac čini, spominjući događaje iz pređašnjeg svog dela, Sasvim skromnih darova, ističući: Na kraju staze, otac stoji i seća se da sam jednom puštao zmaja odatle. On je sedeo u kolicima, bolovao).
Razglednica sa morskog dna, za koautora udarna priča zbirke Banatorijum, odvija se u srcu Banata – banji Rusandi na frtalj sata mirne vožnje od grada. Cela priča, data je kako joj i naslov prorokuje, kao razglednica sa morskog dna. Malo duža od standardne forme razlegdnice i znatno dublja od iste. Legenda kaže da je ovde nekad bilo more. Dobro sad vi pitate, pa gde se denulo? Ne znamo da izračunamo, nismo mi krivi, znamo samo tu neke priče koje smo načuli od junaka braće Bogoslovski, a kako vele oni opao je i salinitet vode, a sad ima i ribe. Tu je nekakva predpaganska sila povukla povukla lanac na čijem je kraju bio čep i klok-klok... Ode more! Preostali skelet džinovskog kita zadržao se na svom prvobitnom mestu i eto, tako tu osta blagotvornog blata koje je još u davna vremena pakovano u kofe i liferovano za Vijenu. Banja je to, mesto gde se leče bogalji, kljasti, ubogi, ništaci i samotni stanovnici države Banatorijum. U toj banji za koju nema para kao za druge banje, verovatno će, kao i svi mi, završiti sveta trojica iz priče Bantorijum sa sva četiri oka i isto toliko nogu. Oni iz priče Banatorijum, saživljeni kao otac, sin i sveti duh, ostaje da večno istrajavaju tu, na dnu Panonskog mora.
U banji sa utinama (to su one drusne tmurne sovuljage sa pretećih dva para peruški na glavi), napuštenim stolom u bircuzu Lipov cvet, kalmičkim licem koje mumla neke neslovenske nepčane glasove preko skajpa, naći će mir oba gospodina iz Razglednice sa morskog dna. U tu banju niko ne dolazi svojom voljom, ne želeći da se vrati ako je već bio. Otac junaka iz priče se vraća na to napušteno mesto, zato što je baš tu osetio istinsku sreću sa svojom ženom i pravi mir, gde dosta je bilo što su: jeli ono što smo doneli od kuće, bilo nam lepo. Ovde čak i večernji čas odlazi spokojno, bez žurbe kući, kao nekoć Đurina Ponoć – Ni vazduh tako tiho ne gazi/ ko da sa onog sveta dolazi? Šajtinčevi likovi postoje kako bi pronašli parče svoje sreće, gde god da im je za život određeno mesto, kako bi s kim podelili šoljicu čaja ili kafe. A sve nas to vodi do neophodnog svetog Saliniteta.
Zbirka Uglješe Šajtinca od prve priče Plana nije bilo do Mejsona u vazduhu uspostavlja se kao čitava prozna institucija, te živeći je nisi siguran da li će svojom skromnom i čistom narativnom arhitektonikom, oslobođenom štreberluka i grativacije samog pričanja koje uglavnom pobeđuje netalentovane, a neuporne, u nekom momentu odleteti u vazduh, ili se strovaliti, zajedno sa vavilonsko – jezičkim čudovištima iz središnje i najduže novelice, a mož' i bukvara ‒ Amika, u tri lepa sloja ispod lešine Panonskog mora. Tako Banatorijum stoji pored ostalih ovogodišnjih srpskih književnih institucija (a ima ih još dve), kao neki književni Toranj iz Pize; diskursom priče POV, stameno iskrivljena češalj zgrada međ' bezbrojnim pizdama, ni sama ne znajući da li je krenula uvis ili pod zemlju, osećajući da stvarno nema potrebe više da se širi. Protegla se od Rusande, do Neve. Dovoljno je to. Ona tako stoji, istovremeno zagledana u gore i dole, i niko joj ništa ne može. I ako se pojavi neka umišljena budala sa idejom da je upravo ona pozvana da Banatorijum minira, koautori su spremni da je pošteno prebiju, pa makar ta budala bio i sam Uglješa Šajtinac svojim nadolazećim tekstovima.
Govorilo se u medijima da je banatorijum nešto kao sanatorijum. Ima smisla, jer ko danas može reći za sebe da nije lud? Polako se taj banatorijum preklacka i na auditorijum, te se auditorijum u susretu sa naizgled gubavim, reptilskim junacima pretvori u jedan golemi leprizorijum, a usred tog leprizorijuma uprizoruje se scena na kojoj se igramo svi mi, što bezuspešno pokušavamo da radimo svoj posao kako treba ili kako ne treba, bežeći od ludila savremenog doba i države nam... savremene. Majstorski dramaturg, sklopivši pakt sa čas razbesnelim, čas melanholičnim pripovedačem, raspalio je po sceni ovog pitomo nakaradnog ateljea jedinu validnu istinu ‒ da se život živi svuda onako kako se ume i može. Uostalom, dozvolimo Šajtincu da o tom svetu još jednom progovori umesto nas: Mutanti ko ljudi a ljudi ko mutanti. U kafani ih i ne raspoznaješ. Dece da nema reko bi ovi se iz jajeta legu. Na zadušnice, mrtvi tu obilaze žive. Da vide ko je osto. Daleki odlazak džinovskog reptila iz prve priče, ostavio je dovoljno prostora da se na njegovo mesto uvuku oni koji nemaju gde da odu: Udovci, Golubari, Dede, Skretničari, Milinko koji se ne zove tako, pa Krlje, Vrbice, seoski grobari, eksplodirajuće svinje, posrnuli pijani Kinezi koji pevaju: Cele kula dusmanu se rugaaa/ U njij zivi stari dr'g do dr'gaaa, pa sa njima Kovini kolači, tmurne sovuljage, Midž Jur iz Altravoksa, Cezar i Pompej, Tomislav Nikolić lično, sveži čvarci, pola Vujaklije, slatki keks blesavoga imena šeširići, gde se traže šeširdžija i Faustina, Petar Petrović, celer i pornićarke, Siro Alegrija sa delom mu Kalisto Garmendija, Puškin i Ljermontov, kaplar Dušan Milinčević iz Baničine, sahranjen na Zejtinliku. I svi oni imaju veze sa svačim.
Pored svih priča koje smo pobrojali, postoje i ine koje nismo pobrojali, a na kraju stoji i dobro, staro O piscu. Blagonaklono savetujemo da se to nikako ne propusti. Svaki veliki pisac nastojaće da ostane sakriven iza svoje velike proze, što odlikuje i nenametljivog Uglješu Šajtinca. Nasuprot njemu, mi ćemo vas nametljivo opomenuti da obratite pažnju na to kakvi velikani šetaju vašim Banatorijumom, jer niko pre nas i posle nas nije imao, niti će imati, čast da deli tlo i prolazno doba vremena sa baš ovom piščinom. Rekli su nam profesori sa akademija kako od Pavića čekaju da se pojavi pisac. Pa dragi naši profesori ‒ evo vam jedan naš, a opet vaš, no za nas malo bolji od vas. A to što po novinama izjavljujete da nismo zainteresovani za savremenu domaću književnost, samo govori o tome koliko nas nimalo ne poznajete. Uostalom, šta nas briga. Bitno je da mi poznajemo Šajtinčevu književnost i delimo jedni drugima rečenice na onim medijima u koje vi ne gledate.
I konačno: ko ovu knjigu ne kupi i ne pročita, kao što je koautorkin prijatelj kavalir izjavio – neka ide njemu na dušu.
***
Predložite portal iSerbia za izbor top 50 sajtova u 2014. na ovom linku .
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o svim onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
