Virus
U hostelu, koji je izgledao kao gazdinstvo iz filmova sa španskog govornog područja, monopol nad znanjem engleskog jezika imala je jedino sredovečna odmerena madre. Ljubazno me je dočekala i prepustila svom hiperaktivnom sinu tinejdžeru koji me je odveo do sobe. Noću, kada sam išao do wc-a, upoznao sam i trećeg člana porodice. Na hodniku me je prepao tamnoputi namršteni čovek sa velikim brkovima– muž i otac. Da su jahali konje, pomislio bih da sam negde u Boliviji ili Ekvadoru, što mi je jedna od životnih želja. Ipak, njihov posed nije činila ergela, već garaža sa dva skupa automobila, sauna u dvorištu i luksuzna vila gde su iznajmljivali sobe. Imali su i sluškinju u teget uniformi sa belom keceljom, koja je donekle bila na rapolaganju i nama gostima. Sve je bilo blistavo čisto i sređeno, a jeftino. Ne bi bilo fer da ne naglasim koliko mi se to dopalo.
Zapravo, kada sam se probudio bolestan, jedina uteha mi je bio udoban smeštaj. Pomislio sam Sreća moja što ipak nikada nisam skupio hrabrost da živim poput Snežane Radojičić i vozim bicikl po svetu kao digitalni ciklonomad. Razboleti se u takvim uslovima verovatno je iskustvo koje dočarava neki od krugova pakla. Oduvek sam imao traumu da će me nekada dok sam daleko do kuće napasti bolovi i da ću zažaliti što sam se rodio. Na kraju se to prokletstvo i obistinilo u Jermeniji gde me je od kuće delila „samo“ maršutka do Tbilisija, autobus do Kutaisija, avion do Budimpešte i kombi do Beograda. Isusove muke su mi se učiniše humanije. Ako ništa drugo, barem je stradao u jednom danu, a preda mnom je proces.
Iako je Jermenija siromašnija od Gruzije, Jerevan deluje bogatije od Tbilisija. Gradom se prostiru pedantni pravolinijski i polukružni bulevari u vidu prečnika, poluprečnika i obima centralnog gradskog kruga. Zbog takve pravilnosti i isplaniranosti prostora, šetajući okolo ponekad mi se činilo da sam deo eksperimenta i da me neko posmatra i kontroliše mi kretanje. Želeći da napustim začarani krug, nekoliko puta sam ošamućen od bolova uporno tražio izlaz ka neistraženim periferijama i još upornije nailazio na neprohodnost i zid. Jerevan je jedini grad čije periferije nisam uspeo da savladam i po tome ću ga zauvek pamtiti.
Ulice Jerevana u fizičkom smislu ne prenose utisak improvizacije i haosa kao Tbilisi koji se raspada, ali podudarnost ispoljavaju podmuklo i na uznemirujuće uočljiv način – kroz buku! Agresivni zvuci dopirali su do mene posredstvom saobraćaja, ljudi i rekonstrukcija. I tamo se ruši, buši, kopa i premešta dizalicama, kranovima i buldožerima na bezobrazno mnogo lokacija. Na sreću, pasa lutalica ima manje nego u Gruziji. Onako bolesnom, samo mi je još falilo da me oni napadaju.
Van granica kruga pružaju se nadvožnjaci sa provalijama u podnožju i strme ulice neprilagođene pešacima. Koračajući njima sudario bih se sa otuđenom atmosferom koja me je rušila poput vetra iz kontra smera. Vrati se nazad! poručivali su i Jerevan i moj unutrašnji glas, ali ipak sam nastavljao dalje. Svest o tome da sam u pogrešno vreme i u otežavajućim okolnostima stigao na mesto od vrednosti, bolela me je. Forsirao sam se kako bih ublažio nepravdu i izvukao maksimum od putovanja.
Jednom sam idući ka severu naišao na ambasadu Litvanije na raskrsnici. Dalje u ulici s jedne strane je bilo luksuzno visokim kapijama zaštićeno zdanje, a preko puta dvorište sa straćarom po kom su kljucale kokoške. U produžetku šetnje pojavila se ogromna socjalna zgrada koja me je podsetila na slike skvotinga u Brazilu ili siromašna predgrađa Italije, a na ulazu u prizemlje diskretno je pisalo Hotel ?! Primetio sam da većina kuća i zgrada imaju one zastarele satelistke antene koje izgledaju kao beli leteći tanjiri. Želeo sam da stignem do botaničke bašte i gradskog groblja, ali umorio sam se i odustao. Seo sam u maleni Zeytun park na uglu dve magistrale da se povratim. Razmišljao sam o tome kako su se u ranijim epohama ljudi patili tokom seoba i ratova kada ih onako istraumirane još i zakači neka šuga, lepra, parazit ... i tako sam se tešio.
Falili su mi impulsi probuđenog, zelenog i sunčanog proleća da me motivišu i osnaže u ambicioznom poduhvatu izlaganja mog paralisanog tela na ulicama grada. Na ramenima sam osećao teret od kog mi se činilo da će mi pući kičma, a prigušeno nebo i sivo drveće još više su me umarali. Maštao sam o udobnosti kreveta, a ipak ostajao napolju i s ove tačke gledišta ponosan sam na svoju istrajnost u mazohizmu zarad bogatijeg putničkog iskustva. Mislim da sam s obzirom na okolnosti izvukao maksimum. Ipak, moram da dodam da kada gledam slike ili se prisećam Jermenije, imam utisak kao da ne vidim jasno jer mi je nešto uletelo u oko.
Od svih gradova koje sam do danas posetio, Jerevan jedini ima konkretnu boju koja se prepoznaje na velikoj većini građevina sazidanim od simetričnih kamenica roze i ljubičastih bledih tonova. Diskretno iznijansirane fasade prvog dana su mi smetale. Mučio sam se koračajući sa bolovima kao neki starac, a umrtvljene identične boje u nizu dodatno su me uspavljivale i uvlačile u letargiju. Percepcija osmišljenog gradskog koncepta, koji izgleda kao mozaik kocaka ujednačenih i naizgled monotonih nijansi, vremenom je evoluirala. Trećeg dana taj isti Jerevan mi je zračio stilom, autentičnošću i postsovjetskim standardom. Njegova skromnost se pomešala sa prepotentnošću.
Izgleda da mi je upravo predvidivost nečega što vreba iza ugla i u sledećem bulevaru – štedela energiju i donekle pomogla da ostanem na nogama i svaki dan provedem napolju. Nijednom se nisam vratio u hostel pre ponoći. Znao sam da jednog dana to sebi ne bih mogao da oprostim, jer ne mogu znati da li ću i kada opet biti u prilici da obilazim prestonicu Jermenije.
Bilo je egzotike u vazduhu, determinisane neistraženom geografskom pozicijom gde se retko ko koga lično poznajem tagovao pre mene. Ali ta egzotika je bila neuhvatljiva, imaginarna i prigušena. Jerevan se sve vreme mučio kao da mu je krv prepuna toksina. Kao da je zaražen virusom čije se kopije umnožavaju i ne daju mu da diše. Taj virus je posebno napao ulice i otelotvorio se kroz saobraćaj. Mnogi gradovi su ga zakačili, ali su se i izborili ili mutirali u oblik održive simbioze, a Jerevan kao da je pao u komu. Kada sam stigao do čuvenog Trga Republike - centralnog kružnog toka koji krase monumentalne zgrade na obodima kružnice i usahle fontane, zatekao sam zakrčenje arterija kao pred infarkt. Gusti saobračaj gmiže i trubi gradskim srcem. Kako bi bilo lepo kada bi izmestili automobile iz centra. Kroz arterije bi prostrujala nova, zdrava i čista krv i grad bi se izlečio.
Poslednjeg dana, bio je to petak, tokom poslepodneva jedna fontana na Trgu Republike iznenada je proradila, nebo se razvedrilo, sunce sinulo, ljudi se nacrtali svuda okolo i Jeravan kao da je primio infuziju. Podmladio se i zaličio na Rim sa razglednice, od kog je inače 29 godina stariji. Kada su anemične ulice pocrvenele i meni je na trenutak bilo bolje. Osećao sam se kao tokom predigre koja obećava i samouvereno se upustio u dalju šetnju do Vernisage parka sa besplatnim WiFi-em. Pustio sam od Lane Del Rej Ride, prolazio između tezgi sa suvenirima, posmatrao spomenike i građevine oko sebe i naoštrio se da penetriram i napokon se povežem sa okruženjem. Kad ono, na kraju parka odjednom se pojaviše majstori sa čekićima, testerama, bušilicama i džakovima na leđima koje su istovariovali iz bučnog kamiona. Tokom istovara, videlo im se pola dupeta. Ponovo se naoblačilo, a sa povalačenjem sunca nestao je i moj libido.
To sam pravi ja. Nepoznata egzotična zemlja, nepredvidivi obrti i samoća. Moje hodočašće i koketiranje sa verom u bolje sutra.
Nastavak sledi ...
Prethodnu priču o Jermeniji možete pročitati ovde.
Putopise o Gruziji možete hronološkim redom pročitati ovde, ovde, ovde i ovde.
