Autor: Aleksa Jovanović
sreda
Autobus se zaustavio u nekom tunelu i svi su počeli da izlaze. Vožnju od Tel Aviva prespavao sam, pa sam se po pristizanju, onako sanjiv, peo uz stepenice nošen masom ljudi. Ugledao sam enterijer koji je više podsećao na tržni centar, a manje na mesto za pristizanje transportnih sredstava.
Dominiraju franšize i copy-paste varijante objekata za prodaju odeće i brze hrane, dok orijentalni šmek stvara jedino suvo i koštunjavo voće koje tamnoputi ljudi prodaju na gramažu. Video sam mnogo policije i arhaično obučenih mama dok gurajući kolica sa decom, izbegavaju tuđe poglede. Kada sam izašao napolje, pojavilo se novo lice Izraela – slika grada od kamena i urbanizam bez oblakodera. Sat vremena vožnje, bilo je dovoljno da se dogodi zaokret i da nudistička i hedonistička atmosfera Tel Aviva nestane. Prešao sam ulicu, preko puta ulaza u autobusku stanicu, i naslonio se na kameniti zid odakle se pružao širok pogled. Danas moderan grad, svojim slikama i predelima i dalje aludira na veliko učešće u nastanku mita o Bogu. Dok je Tel Aviv 2009. godine proslavio tek prvi vek svog postojanja, u Jerusalimu istorija se događala i onda kada numerički zapis o vremenu nije ni postojao. Prizor je miran, usamljen, ali ujedno i ushićen. Grad je već tokom same inicijacije emitovao pouzdan signal da će se nešto desiti ako tu ostanem. Bio je to prvi korak ka Priči za pamćenje. U najpopularnijoj ulici u Jerusalimu, Džafi, koja najbolje povezuje tranzitnu tačku sa samim centrom, započeo sam upoznavanje sa Svetim gradom. Gradom čija lepota nije u drečavosti, buci i vidljivoj globalizaciji, već u večnosti.
četvrtak
Za doručak nisam stigao da jedem voće, jer nisam želeo da izgubim mnogo vremena. Jeo sam jaja, sir, povrće, suhomesnato i posle tost i nutelu. Voće sam stavio u kesu i na nju zalepio cediljicu sa svojim imenom. Posle podne, vratio sam se u hostel da popijem napitak od mente i da užinam svoje voće.
U ogromnoj trpezariji sede razni ljudi. Posebno primećujem starije gospođe pozamašnog gabarita, kako nešto kuckaju za laptopima (u prvom delu već sam naveo da sam čuo da je „laptopovima“ nepravilan oblik). Kada je moj najbolji drug bio na Havajima, u hostelu je upoznao jako staru ženu koja tu živi i izdržava se od pisanja tekstova za neki portal. Izgleda da sam bio svedok slične situacije u Jerusalimu. Kada ponekad kukam kako se plašim, jer ne znam hoću li uvek moći da nađem način da opstanem na ovom svetu, on me šaljivo teši, podsećajući me na tu priču. Kaže da ću možda završiti baš kao njegova nekadašnja cimerka. Neki Havajićani navodno nikada nisu nosili čarape i zatvorenu obuću. Ceo život su ili bosi ili u papučama. Ne znam da li je to istina, ali znam da mi se dopada kako zvuči. To je tako daleko od savremenih omči otelotvorenih kroz kravate, leptir mašne, kaiševe, tregere i pertle. Dok seckam svoje voće, primećujem da gospođa za istim stolom nosi letnju lepršavu haljinu bez rukava, naočare sa debelim staklima, a pored prekrštenih, bosih stopala odložila je sandale. Izgledala je kao Ursula iz Male sirene. Ja sam bio u japankama. Kupio sam ih još prošle godine na rasprodaji i od tada ih nosim i po gradu i na plaži, i kada vozim bicikl, i kada putujem, a iskreno i po kući, dan pre nego što treba da usisavam. Spomenutom drugu se to ne dopada, ali meni je život tako manje komplikovan. Poslednji put kada sam se opterećivao spoljašnjim stvarima i sitnicama, bio sam nesrećan, pa sam nekim čudom u jednom trenutku uspeo da prestanem.
Sve vreme opčinjen sam zvukom koji ispunjava prostoriju. Za klavirom sedi crnac, svira setnu melodiju i peva, jako specifičnom bojom glasa, o neuzvraćenoj ljubavi. Izvlačio je visoke tonove i bio glasan, ali nije se nametao zvukom. Bio je kao pratnja i pozadinski deo celokupne atmosfere. Nekako je uspeo da nas sve prisutne diskretno hipnotiše i okrene ka našim unutrašnjim svetovima. Imao je kratke razbarušene dredove, široku majicu bez rukava i osmeh deteta sa razmakom između zuba. Kada je završio, osetila se praznina. Trebalo nam je malo vremena da se povratimo iz hipnoze, a onda je usledio aplauz. Ursula je dobacila američkim akcentom You can’t stop now. This is happy hour. No, you can’t stop! Skrenula je pogled sa ekrana laptopa i blagonaklono mu se nasmejala. Pogledao sam je i na moje iznenađenje, odjednom je doživeo kao neodoljivo šarmantnu. Iznenada sam dobio želju da započnemo dijalog i da je pitam da li je pre nekoliko godina bila na Havajima. Da li gledajući u nju vidim svoju budućnost? Neki ljudi svojim izgledom i te kako umeju da zastraše, ali kada progovore ili nekako drugačije ospolje svoj senzibilitet, dogodi se kontrast utiska. Neka druga starija gospođa, sa pegama i paž frizurom, sa susednog stola podriva ovacije vičući It was beautiful! Izgledala je kao Mimi iz Čarobnjaka iz Oza. Moj doprinos bila je rečenica And the melody is great. Pogledao me je sa osmehom i rekao Bon apetit. Mogao sam tu da ostanem i slušam ga do sutra, ali nisam. Shvatio sam kolika je razlika između mene i ljudi u zenu kojima vreme spokojno protiče dok ispoljavaju svoju kreativnost. Ja u Jerusalimu nijednom prostoru niti situaciji nisam pripadao na duže. Zujao sam gradom kao pčela, kako bih apsorbovao što veći deo njegove površine. Odslušao sam još jednu kompoziciju na klaviru dok nisam pojeo voće, zatim oprao tanjir i nož i odjurio ka Američkoj koloniji. Čim sam napustio hostel, muzički repertoar se nastavio preko mog telefona. Pustio sam pesmu Priča za pamćenje.
sreda
Brazilac volontira u bolnici u nekom selu na periferiji Jerusalima. Slobodno vreme uglavnom provodi u gradu. U Brazilu je bio nezadovoljan, jer već duže vreme nije uspevao ništa konkretno da uradi po pitanju svoje karijere, pa je odlučio da dođe u Izrael. I on je pomalo kao ja, samo je mnogo hrabriji. Nije baš obrazovan, muka je slušati njegov engleski, ali je prostodušan i dobronameran. Pokazao mi je prodavnicu hrane, gde se sve što je u ponudi može kupiti za 5 šekela iliti 150 dinara. Naravno, ponuda je krajnje oskudna i nekvalitetna, sem prirodnih ceđenih sokova za koje sam se odlučio. Prolazimo ulicom, paralelnom sa Džafom, koja je uvek u hladu i koja je autentičan odraz gradskog duha. Na sredini te šetališne zone ispunjene radnjama suvenira, momak svira gitaru, dok u podnožju neki drugi, znatno stariji meštanin, leži pored izloga na dušeku, prekriven ćebetom kao da je u svojoj sobi. Imao je kipu na glavi, nije bio prljav i više je delovao kao egzibicionista nego kao beskućnik.
Kada smo zašli za ugao, pojavio se pandan Skadarliji – mala ulica prepuna restorana i kafića ukrašena zastavicama, ciradama i biljkama. Vašar fazon, ali više vuče na orijent. Dok u Beogradu na Obilićevom vencu i Skadarliji neke sređene mučenice dozivaju prolaznike da posete lokale, u Jerusalimu jedno od najgorih zanimanja u istoriji tržišta rada, džentlmenski je spalo na muškarce. Neumorno su nas dozivali i ubeđivali, kao da smo retardirani i ne možemo sami da odlučimo gde ćemo i kako provesti vreme. Ja ne reagujem, ali Brazilac je svakom odgovorio i ispoštovao ih slušajući njihove gramzive hirove. Nastavljam da koračam, nadajući se da će me i on slediti, ali avaj. Zloupotrebili su njegovu ljubaznost i uhvatili ga u mašinu iz koje se jedva iskobeljao. Ko zna i da li bi, da se ja nisam vratio nazad i odvukao ga. Neko nikada ne nauči da drskost štedi vreme i energiju. Posle mi je rekao da je jedan od presretača govorio portugalski jer mu je mama sa Zelenortskih ostrva, pa kao prema tome nije ostao ravnodušan. Da sam ja čuo nekoga da u tom kontekstu govori srpski, pravio bih se još većim strancem.
četvrtak
Na mapi Jerusalima jedna celina u južnom delu grada obeležena je kao Nemačka kolonija, a jedna u severnom kao Američka. Planirao sam da obiđem što veću teritoriju grada, mimo onih tačaka u koje idu svi (uključujući i taj famozni Stari grad), ali priznajem da su me ove kolonije posebno zaintrigirale. U Nemačku koloniju stigao sam jednom strmom polukružnom ulicom, odmah po napuštanju najvećeg gradskog parka. Usledio je lavirint ulica nepravilnog oblika i odsustvo one pedantne kockaste strukture. Sve je bilo gore-dole, krivudavo, periferno i jako lepo. Te kuće mahom su luksuzne, bašte prepune raskošnog rastinja, sa kapijama koje odražavaju statusni simbol. Jedan red kućica, bočnom stranom okrenut je ulici, a dužinski se prostire u dubinu ka nekom zelenilu. Skrećem kako bih prošao pored njihovih pragova i video im bašte i naličje, kad ono i imam šta da vidim. Palme, bršljenovi, loze, cveće, paprat i ogromni kaktusi – džungla usred grada.
Iz podnožja stabla jednog drveta, izbijaju listovi kaktusa poput krakova hobotnica. Kao da imaju isti koren, ili kao da kaktus raste umesto korova. Nikada tako nešto nisam video. Ta vegetacija kao da je oživela. U produžetku, stepenicama se stiže do putića koji je u hladu nešto pitomijeg drveća, a na kraju se nalazi kućica. Misteriozno bajkoviti prizor, podsetilo me je na onaj ambijent iz filma Sati kada Virdžinija Vulf ujutru izlazi iz kuće i upućuje se ka reci kako bi se utopila. Ona je baš imala psihičke probleme i nije mogla da nađe unutrašnji mir. I ona je kao ja, samo što je bila mnogo talentovaniji i uspešniji literarni stvaralac. I bila je istrajna u svojoj nameri i unutrašnjem pozivu – zaista se utopila. Meni u Izraelu tako nešto na pamet nije padalo. Lutanje nigde nije bilo smislenije i lekovitije, nego tamo. Odvijalo se bez oscilacija i ispaštanja, sa konstantnom radošću i euforijom. I dalje imam tremu da pišem o Tel Avivu, jer se plašim da neću uspeti to da dočaram. Kako da iskreno pišem o nečemu što mi nije izazvalo nimalo tuge, bunta, niti osećaja nepravde? Kako da pišem o sreći?
četvrtak
Jedna četvrtina Starog grada zove se Jermenski deo. Dakle, postoji kao entitet odvojen od Hrišćanskog kvarta. Kako sam u Izrael došao tako što sam nakon priprema za put u Gruziju i Jermeniju, naišao na jeftinu kartu iz Budimpešte za Tel Aviv, nedvosmisleno sam bio privučen upravo tim parčetom Jerusalima. U podnožju starog grada Tel Aviva, Džafe, nalazi se Jermenska crkva. Očigledno ima neka tajna veza između te dve zemlje, a da to nisam samo ja. Po prolasku kroz kapiju Jermenske četvrti, stekao sam utisak da je mahom stambena. Stari grad nije grad muzej, tu ljudi žive. I to je neverovatno. Pored svih onih crkava, spomenika, muzeja, kula, pijaca i turista, odvija se svakodnevni život ljudi različitog porekla i vere. Jermenski deo bio je najmirniji. Stariji ljudi posmatraju kroz prozore i terase, dok deca daju živost okruženju, trčeći za loptama ili prateći mame na putu ka prodavnici. Jermeni navodno važe za mnogo dobre trgovce, mada prodavnice koje sam ja video izgledale su tako da poželiš da ih odmah napustiš. Prepune su džakova i muva i roba je pobacana bez elementarnog reda i logike.
Kasnije tokom šetnje, ugledao sam ogromnu crkvenu kupolu boje zlata, koja mi je bila poznata jer se prva pojavi na netu kada se gugluje Jerusalim. Svi su išli ka podnožju tog dela Starog grada, stvarajući gužvu. I ja sam se približavao zidu kada mi je iznenada neka žena dobacila No, no! Ladies only, you go there. Tek tada sam shvatio da je to čuveni Zid plača. Kupio sam kipu koja mi je mnogo lepo stajala, napisao sam molitvu na papiriću, prišao, ubacio papirić u pukotinu u kamenu, dotakao čelom i dlanom zid, osetio okidač i u sebi izgovorio sve o čemu budan sanjam. Noćne mora sam preskočio, jer u Izraelu su svi moji strahovi bili daleko od mene i nisam imao želju da ih verbalizujem. Takav osećaj i raspoloženje bili su prilično ekskluzivni. Moja molitva sastojala se od jednog sažetog uvoda zahvalnosti na svemu i eventualne molbe da se za neke stvari, koje nemam muda da menjam, umeša viša sila i pokaže mi put ili nagradi bilo kakvim prosvetljenjem. Nadam se da nisam promašio temu. Bio sam skroman, a kažu da je to uvek fešn. Pored mene bila je grupa Hareda koja je zavijala poput kurijaka na mesečini. Bilo je više nego očigledno da u tome uživaju i da im ništa na ovom svetu više ne treba, sem da su skupa i da pevuše svoje kakofonije.
Na kraju muške polovine zida, nalazi se velika prostorija koja podseća na biblioteku u pećini. Tu muškarci čitaju verske knjige, mole se, ili samo sede i razmenjuju utiske o svom prvom kontaktu sa Zidom plača. Zavoleo sam Jerusalim. Nimalo nije uštogljen, vrlo je opušten i poseban, moderan i atraktivan. Dopalo mi se što sam tamo, i iako sam sve vreme bio ubrzan i nestalan, želeo sam da se sve baš tako odvija i da potraje. Sve mi je odgovaralo. Umoran od sunca, kasnije sam pronašao mirniju ulicu i seo na kamen da se odmorim. Prišli su mi neki dečaci za koje mislim da su muslimani i postavili se kao da sam im, našavši se tu, poslao poruku da imaju potpuno pravo na mene. Bili su previše taktilni, što mi se baš i nije dopalo, ali glumio sam ležernost, da ne bi prepoznali odbojnost ili, ne daj bože, strah. Neki su seli pored mene i kačili mi se na ramena, a ostali su stajali okolo. Dok je jedan već uveliko uzeo moje naočare za sunce da ih proba, drugi mi je nudio da mu iste prodam. Onda im je bio zanimljiv moj mobilni telefon, pa aplikacija na majici, pa su hteli da znaju kako se zovem, odakle sam, šta radim tu, da li sam musliman, Jevrejin ili hrišćanin ... a pitali su me čak i nešto vezano za seks. Baš su bili radoznali. Da se ne lažemo, i oni su bili pomalo kao ja.
sreda
Deo grada u smeru suprotnom od pozicije Starog grada i ostalih turističkih atrakcija pomalo liči na lavirint. Sunce je već zašlo kada sam prolazio pored pijace i ušao u ulicu gde me je iznenadila gužva ispred visoke zgrade kamenite fasade i staklenog prizemlja. Mislim da je to bio muzej. Unutra je bila postavljena izložba, pa su neke žene nosile toalete i iz staklenih čaša ispijale alkohol. Samo sam se kratko tuda prošetao, bacio pogled, i nastavio ka jednom drugom mestu. U Starom gradu, to veče održavao se festival svetlosti na koji su me pozvali studenti arhitekture. Prolazim kroz manji park gde palme obrazuju nešto poput lagune, koja nizbrno vodi ka izlazu. Prilaz ka zgradi gde buduće arhitekte iznajmljuju stan bio je divlji. Iz loše osvetljene ulice, stepenicama sam skrenuo ka gustom drvoredu koji je manji stambeni kompleks delio od asfalta. Ispred ulaznih vrata ugledao sam džinovsku palmu neobičnog stabla koje se krivilo ka fasadi zgrade, prateći čvrst oslonac poput lijandera. Krošnja je udarala o krov, zbog čega je ceo prizor bio nesputan i egzotičan. Arhitekte nisu bili mnogo pričljivi. Mahom sam ja vodio glavnu reč, manično deleći utiske o njihovoj zemlji. Slušali su me sa odobravanjem, a jednoj loknastoj plavuši posebno su caklile oči dok me je gledala sa osmehom i klimanjem glave. I dalje joj ne znam boju glasa, samo pamtim zvuk njenog smejanja. Mislim da nije najbolje slušala šta pričam, više je bila skoncentrisana na formu, tj. činjenicu da im je u sitne sate na gajbu banuo stranac obučen kao za plažu. Kasnije su mi rekli da mnogo uče tih dana i da im ne treba poseban povod da bi se ponašali kao pušteni s lanca. Uveseljava ih sve što se ne tiče ispita koje spremaju. Drugim rečima, da su na raspustu ne bih im bio interesantan.
Festival se zahuktavao još dok smo prilazili Starom gradu. Na samom kraju Džafa ulice, ispred jedne od kapija grada, bila je postavljena instalacija anđeoskih krila sa oreolom u sredini. Pored zida, kolonu formiraju ulični muzičari okićeni svetlećim kapicama i nakitom. Kada smo ušli unutra, ugledao sam veštačke meduze raznih boja kako vise sa jednog unutrašnjeg zida. Travnjak je prekriven tepihom od lampiona. Na sve strane laseri, strobovi, projekcije, baloni, simulacija biljaka od neonki ... Grad je bio neprohodan i zbunjivao me je. Atmosfera je bila pretenciozna i odvlačila je pažnju od realne slike okruženja. Ali takvi su festivali – dominantni u odnosu na prostor gde se održavaju. Senzacijama koje stvaraju, pobeđuju okvir svoje smeštenosti, bila to neka poljana bez istorijskog i kulturnog značaja ili Sveti grad. Nisam se najbolje snašao u neprohodnom lavirintu ljudi i svetlosti. Posebno mi se nije dopalo što sam odjednom deo grupe i što se kao tražimo i čekamo jedni druge. Nikad grupa nikad dvoje, to ne uspeva kod mene. Kada sam ugledao prikolicu sa hranom, spontano sam se izdvojio i prišao ogromnoj količini peciva, kukuruza, ceđenih sokova i sladoleda. Pokazao sam prstima na najveći đevrek koji sam ugledao. Bio je punjen čokoladnim kremom, namazan karamelom i posut bademima. Dok sam ga jeo, pipao sam se za struk i stomak plašeći se da je pitanje sekunde kada ću na sebi napipati znak starosti i zapuštenosti. Koliko ću još moći nekontrolisano da se hranim, a da se to ne vidi. Boga sam molio da mi telo nikada ne postane realan odraz životnih navika. Nalazio sam se u Starom gradu Jerusalima, pa sam dao sebi za pravo da mislim da je veća šansa da se moja molitva čuje.
sreda i četvrtak
Odlazim na spavanje. Sreda, Jerusalim, Tel Aviv i Izrael pulsiraju mi u celom telu. Kada se uhorizontalim, najviše ih osećam u stopalima, listovima i mozgu. Prevelika doza mentalnih i fizičkih nadražaja zadržala se u meni, kao da sam popio lek sa višečasovnim dejstvom. Bio sam siguran da ću slatko zaspati. Da će uslediti onaj trenutak prekida svesti, kao da me je neko maljem odvalio u glavu, ali umesto da se okrenem na stranu i zatvorim oči, refleksno uzimam telefon i kačim se na WiFi. Dobijam poziv za žurku na pijaci. Žurka sredom oko ponoći u Jerusalimu i to na pijaci?! Skrivena kamera ili žele da mi otmu bubreg? Ako sam skeptičan, rekoše mi da se samo prošetam do tamo i sve će mi biti jasno. Nisam mogao to da odbijem. Mnogo lakše nego kada sam kod kuće, nakanio sam se da se pokrenem nakon što sam na korak od sna. Pijaca je bila na dva minuta hoda od hostela. Jerusalim je bio tih, miran i osvetljen zvezdama. Sve one tezge i izlozi, zatvorili su svoja vrata i nestali kao puževi kada se uvuku u svoje kućice. Pretvorili su se u kameleone noći, skrivajući drečavost svoje ponude kojom boje dnevno lice grada. Ostale su slike drugačijeg sveta – skoro pa jednobojnog, ali latentno vrlo uzbudljivog. Pijaca je bila zatvorena i kamuflirana. Kada sam stigao do jednog prolaza, čuo sam bas i na samom kraju ugledao osvetljeni deo gde je gomila ljudi skakala.
Ispostavilo se da studenti sredom prave žurke na raznim lokacijama jer je četvrtak poslednji dan u nedelji kada imaju predavanja. Nisam siguran u tu logiku, samo prenosim činjenice. Bio sam neizmerno srećan što se opraštam od jednog od najsadržajnijeg dana u životu, i ulazim u sledeći, baš na takvom mestu. Dovukli su ozvučenje, od jedne tezge improvizovali šank, okupili se i moju svest nagradili retko kvalitetnim fleševima u očima. Dali su mi piće i ceo džoint koji nisam ni sa kim morao da delim. To mi se još u životu nije desilo. Ponašali su se kao ludi. Pokreti su im bili čudni i nepredvidivi – skakutali su kao pripadnici primitivnih zajednica tokom obreda, a nakon toga se iznenada bacali jedni na druge, peli na stolove i stolice, polivali vodom, a neki su se skidali i međusobno grizli i lizali. Takvu ludnicu sam kao klinac viđao u filmovima i čekao sam da porastem pa da je možda i doživim, kada negde otputujem i kada i ako se opustim. I eto desilo se baš u Svetom gradu. Ko bi rekao, želje se ostvaruju. Odjednom sam se setio Jovana Dučića koji je u Pismu iz Palestine napisao da noć u Jerusalimu ne može da uporedi ni sa čim što je do tada doživeo. Iskustva sa putovanja nazivao je čudesima za ljudsko srce i ljudsku pamet, ali kako navodi, jedino je u Jerusalimu za samo jednu noć doživeo nenadmašne slučajeve. Pa i on je bio kao ja!
Ja se ne drogiram, ne umem da igram, operisan sam od smisla za pokrete, ruke su mi gravitacijom vezane na dole, šake ne prelaze visinu džepova i ramena su mi ukočena. Ali na onoj pijaci ... da sam selebriti, bogUmi neki paparaco bi se obogatio na meni. Kako je noć odmicala, fokus mi je bio sve uži i mutniji, zvuk elektronske muzike bez stihova odzvanjao mi je u glavi, i u sebi sam pevušio onu Postaću ono što nisam, sve ono što želim. Čak i u takvom stanju, i dalje sam bio ubedljivo najnormalnija osoba na toj pijaci.
Posvećeno Sanji Nikolić.
Prvi deo pročitajte ovde
Od istog autora:
ISTANBUL - Neke džamije nikad ne polete
BERLIN - Prostorna refleksija ega
PARIZ - Prolećna depresija
UKRAJINA - Početak kraja truckanja
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE