Јована Ружичић: Срећна сам јер не одустајем!

Autor: Aleksa Jovanović

Јована Ружичић има идеје од којих не одустаје. Иако су врата оних који могу да помогну и допринесу, често затворена, то за њу не представља повод за повлачење. Напротив, њене речи, аргументи, пројекти и креативност су најгласније „звоно на вратима“. Оснивајући неформалну групу "Репатс Сербиа", дала је доказ свима да иницијатива може покренути људе, може их повезати и удружити. У питању је група која окупља високообразоване људе који су се школовали и радили у иностранству али на крају одлучили да је Србија место одакле желе да наставе стари или почну сасвим нови живот. А нове животе дугујемо мамама, па тако Јована Ружичић још једном показује да има истанчан осећај за дететковање проблема и препрека нашег друштва. Оснаживање мама кроз едукацију, умреживање, заштиту права и промоцију здравог и активног живота, је наредни циљ који стоји као изазов пред нашом саговорницом, изазов који црпи и захтева посвећеност, преданост и упорност, изазов за који је спремна да бори.

Имате импресивно радно и животно искуство, на коју ставку из своје биографије сте напоносноји?

Највише сам поносна на чињеницу да постоји врло мало места на свету где немам пријатеље. Такође сам врло поносна што никада нисам правила компромисе са својим животним вредностима.

"Центар за маме" је нешто чему сте најпосвећенији у последње време. Колико сте задовољни реализацијом те идеје у нашој земљи?

"Центар за маме" је независна и непрофитна организација коју сам покренула са циљем да оснажим маме у Србији. Маме ћемо оснаживати кроз едукацију, умрежавање, заштиту права загарантованих законом о раду и кроз промовисање здравог и активног живота. Желим да живим у Србији где се труднице не отпуштају, где маме нису дискриминисане на послу, где су умрежене и оснажене да се изборе за своја права и где су свесне предности здравог и активног живота, и то је оно што ме је мотивисало да покренем ову организацију. Како организацију покрећем сама и, за сада, без буџета , а како морам да радим посао од кога живим, ствари иду на тренутке спорије него што бих желела. Ипак, далеко од тога да немам подршку. У јулу и августу, у сарадњи са Фитнесс центром Греен Зоне, организујемо бесплатне вежбе и радионице за маме на Калемегдану. Од јесени, уз сарадњу са правном клиником Универзитета Унион, почињемо са бесплатним правним саветовањем мама о закону о раду. Припремни период потребан да се стигне до овде где смо сада је потрајао поприлично дуго, као што ће и дуго времена проћи док не дођемо тамо где желим да будемо. Свесна сам чињенице да се сваки успех преко ноћи планира 20 година, али ја сам вредна, радна и стрпљива.

Шта је већи изазов, освестити жене или изборити се са предрасудама и бирократијом?

Како сам сада тек на почетку рада са "Центром за маме", тешко ми је да одговорим на ово питање. Претпостављам да ће и једно и друго бити изазов, јер од како сам се вратила примећујем да су људи у Србији изгубили осећај да ће се њихов глас чути. У време када сам ја овде живела, а то су биле оне грозне деведесете, то је ипак било другачије. Желим да радим на томе да се то промени.

Након једанаест година школовања и рада у иностранству, одлучили сте да живите и радите у Београду и то посао који је динамичан и захтева комуникацију и однос са великим бројем људи. Колико су ти људи другачији од оних из Америке (по својим вештинама и односу према послу) и како бисте оценили пословну културу у нашој земљи?

Људи су људи – свуда их има сјајних и мање сјајних. Мислим да у Србији има пуно вредних и радних људи, али мислим да је наш однос према послу, у већини фирми, проблематичан. Један од примера овога је чињеница да је код нас велики део управљачког кадра на својим позицијама не због свог знања, већ због страначког припадања или родбинских веза. Доносиоци одлука, код нас су најчешће просечни људи (а често ни то), који цене послушност, а не иновативност. Србија је данас у позицији у којој јесте, јер је дозволила да процвета систем који негује просечност. За развој су нам потребне нове идеје и нови приступи, и ту видим највећу корист од нас који смо живели по свету и вратили се. За разлику од Србије, Америка цени успех и зна да подржи нове идеје и да створи идеалне услове за рад људима који су визионари и који омогућавају даљи напредак целе земље.

Мислите ли да је за младог стручњака у Србији перспективније да покрене сопствени бизнис или да каријеру гради у великим компанијама/институцијама, и зашто?

Мислим да је битно да сви препознају шта је то што њих покреће и да на ово питање одговоре сами, имајући то сазнање у виду. Различити људи желе различите ствари које их покрећу. Рад у великој компанији свакако има својих предности - систем је уходан, постоје јасно дефинисана правила, зна се који су следећи кораци и плата, углавном, стиже редовно. Предузетнички пут је потпуно другачији и мислим да је у Србији, земљи великих турбуленција и тешких наплата, то тежи пут. Ипак, то је пут који сам ја изабрала зато што ми дозвољава креативност, али и приступ послу какав сматрам да треба да буде. Већ више од годину дана радим као консултанткиња за односе са јавношћу, кроз своју малу консултантску фирму. Постоје тренуци када све иде сјајно и када се осећам као да сам на врху света. Постоје и тренуци када сањам регуларну плату и када се питам како ћу сутра. Није лако, али у овом тренутку мог живота, ово видим као прави избор.

Похађање семинара и конференција се данас сматра јако важним у пословном свету. Мислите ли да су они заиста корисни за усавршавање и стицање нових вештина или је њихова примарна улога да буду ставка у ЦВ-у?

Мислим да су семинари и конференције одличан начин да се стекну нова знања из струке, као и да се прошири круг контаката. Похађала сам пуно семинара и конференција, и сваки ми је дао по неку нову идеју, као и интересантне контакте са новим људима. До сада сам држала око педесетак семинара другим људима и говорила на пар конференција, из којих сам такође пуно научила и стекла интересантне контаке. Сматрам их изузетно корисним и битним делом целоживотног учења коме стремим.

Дипломирали сте новинарство и психологију на Флорида Атлантиц Университy а касније и магистрирали односе са јавношћу на Мицхиган Стате Университy. Образовни систем Србије је другачији и често лишен мултидисциплинарног приступа образовању. У ком смеру би, по Вашем мишљењу, требало да иде реформа истог?

Тешко ми је да коментаришем наш образовни систем када нисам овде студирала. У основној школи Дринки Павловић сам веома уживала, као и у гимназији Свети Сава који сам похађала пре него што сам отишла у Америку да завршим ИВ годину средње школе. Из искуства мојих пријатеља, звучи ми као да би школе и универзитети могли да ураде више да припреме младе за свет рада, као и за њихове будуће каријере. Чини ми се да пуно младих бира наставак школовања без довољно знања, а то често може да резултира каријерама које нису стварно жељене и где се не остварују пуни потенцијали.

Да ли сте чешће наилазили на одобравање или одбијање током реализације својих идеја? Да ли могу став и мишљење других да Вас деморалишу или наведу да одустанете?

На срећу, нисам од оних људи којима све иде лако од руке. Кажем на срећу, јер сам пуно тога научила успут, а без тог знања које се добија тешким радом који дуго не даје резултате, је немогуће успети. Поносна сам на све моје успехе, али и на то да сам до њих дошла својим радом и не одустајањем.
"Центар за маме", чије темеље сада постављам, је идеја на којој радим без готово икаквог резултата већ годину дана. Од оригиналне замисли до данас, када већ могу да кажем да имамо прве резултате, су се неке ствари промениле. Идеја је остала иста, али реализација је поприлично другачија од иницијално замишљене. У последњих годину дана сам наишла на толико затворених врата, да мислим да сам запањила све људе који ме знају мојом упорношћу. Много сам срећна што нисам одустала!

Да ли бисте радили посао који није у складу са Вашим сензибилитетом нити у њему долазе до изражаја Ваши квалитети и креативност, али је добро плаћен?

На моју срећу, имала сам само један посао који одговара овом опису. Не само да није био у складу са мојим сензибилитетом, него није био ни у складу са мојим жељама и приоритетима у том тренутку. Побегла сам чим сам имала прилику.

Која су, по Вашем мишљењу, занимања 21. века?

Мислим да људи све мање сањају велике куће и аутомобиле, а све више велика дела и осећај да су учинили нешто добро за ширу заједницу. Занимања 21. века су она која ће дозволити већу флексибилност и омогућити својим запосленима да искористе своје таленте за неке „веће“ ствари.

У уводном тексту смо поменули да сте оснивач неформалне групе „Репатс Сербиа“ чији чланови, којих има преко 500, деле заједничку нит – врхунско образовање и одлука да се врате у Србију. Какве су њихове приче, искуства и проблеми са којима се сусрећу након повратка?

Искуства су различита, као и разлози повратка. Рекла бих да се већина људи није покајала што се вратила, али да би већини значила нека врста системске подршке која би им олакшала повратак. Многима од нас проблем представља нострификација диплома. Садашња процедура нострификације траје јако дуго, кошта пуно пара и ради се без готово икаквих стандарда. Група и месечна дружења које организујемо су нам свима подршка, али и подстрек да се боримо даље, заједно.