Autor: Miloš Belčević
FOTO: "Deca sa kapuljačama" i srpski vojnici sa Krfljanima
Ponovo sam sedeo u autobusu i razbijao glavu.
Ovaj članak mi je već dvadesetak dana lebdio nad glavom, gotovo da sam odustao od njega... i onda sam pročitao da je grupa osnovaca tukla nastavnika dok nije počeo da povraća.
Zašto? Zato što je drugačiji, ili zato što su oni umislili da je drugačiji... i da mogu hajdučki da „dele pravdu“.
Tada sam shvatio da ne mogu, a da bar ne probam da artikulišem to oko čega sam razbijao glavu...
U poslednje vreme sam dosta lutao.
Posle mesec dana na Severu sam završio na jugu (Krf), a desetak dana posle povratka s Krfa u Srbiju, bio sam u Budimpešti... u međuvremenu sam sa sobom vucarao jednu knjigu koju čitam još iz Norveške (31. jula sam se vratio, dakle preko četrdeset dana, i kroz pet država), uglavnom po autobusima.
U toj knjizi jedan Norvežanin igrom slučaja, a posle raskida veze od ihahaj godina, nervnog sloma i depresije, završava na Farskim ostrvima, u nekoj vrsti rehabilitacionog centra za osobe koje su preživele nervni slom ili su tek puštene iz ludnice, ili nisu za ludnicu, ali se prosto ne osećaju dovoljno dobro za „spoljašnji svet“...
On se tamo, oko hiljadu i petsto kilometara daleko od doma, između ostalog, presabira i razmišlja o svemu...
Lutajući tako svuda, zajedno sa tom knjigom, osećao sam se pomalo kao taj Norvežanin, Matijas – i naravno da nisam nikakav nervni slom preživeo, ali sam imao vremena da razmišljam o sebi, svojima, svom domu, svojoj zemlji... Smatram da je i inače potrebna izvesna distanca da bismo nešto zaista sagledali...
Sada se vraćamo na ono Ponovo sam sedeo u autobusu i razbijao glavu.
Noćna vožnja, negde smo u Makedoniji, valjda u blizini granice sa Srbijom, vraćamo se kući...
Od svih utisaka, svega što sam doživeo u tih desetak dana na Krfu (a da nisu zgnječeni komarci i pijani Englezi) izdvajaju se dve krajnosti.
I obe su vezane za nas i na taj način povezane.
Kao dve slike o Srbiji, dve slike o mojim precima i mojim sunarodnicima, kao dve slike o mom narodu (koliko god tvrdio da sam Zemljanin)...
Prva slika
Prijateljica mi je ispričala da je čula lika koji se hvali kako su prebili neke Engleze na plaži. Zašto? Jer su nosili suknje.
Kad sam ga video na plaži, bacim onaj giros i... taj fazon.
Sećam se – tada mi se mnogo toga složilo u glavi.
Npr. zašto vodiči Engleze upozoravaju da se drže podalje od Srba, da izbegavaju deo plaže u blizini kluba gde se Srbi okupljaju; ili zašto je i naš vodič prokomentarisao Uglavnom nema problema u Kavosu. Videćete, Englezi puno piju, ali kad vas zakače, kažu sorry... kada se dešava da bude tuča, to su uglavnom Srbi; ili zašto sam i ja sam izbegavao srpsku plažu.
U čitavu ovu sliku se uklopio i drugi lik koji je toj istoj prijateljici, na toj istoj plaži opsovao majku (devojka je došla da mu pomogne da proba da nađe torbicu sa novcem i novim galaxy telefonom, koju je ostavio na plaži pa ju je neko ukrao).
Ako mi za pet minuta ne nađete torbicu, svi ste naj...ali.
Na nikome se nisam istresao otkako sam došao...
Druga slika
Izgladneli ljudi od pre oko 95 godina koji na ovom istom Krfu jednu jedinu maslinu nisu bez pitanja uzeli ili neku grančicu polomili. Mnogo njih su, izmoreni, umrli na tom Krfu.
Među njima je bilo i dece, veliki broj dece i studenata.
Za nekoliko godina, niko se nije ni požalio na njih, bili su poštovani, a čak su i cenjeni grčki domaćini voleli da se njihove ćerke udaju za te Srbe...
Učestvovali su u različitim kulturnim dešavanjima sa meštanima.
Ni u jednoj jedinoj tuči nisu učestvovali.
I uvek tako dolazim na onu priču o dve Srbije... Da li se Srbija može opisati u dve slike?
Ne.
U poslednje vreme sam imao prilike da radim sa divnim ljudima koji se trude da promene nešto u svojoj zajednici, koji se bore protiv korupcije u zdravstvu, ili koji se bore za pristupačnost; poznajem i divne ljude koji se bore za jednakost; u poslednje vreme sam imao prilike da čitam o divnim mladim ljudima koji menjaju društvo nabolje; u poslednje vreme sam imao prilike da čitam tekstove divnih mladih ljudi o zahvalnosti, prihvatanju sebe; u poslednje vreme sam toliko toga saznao, pročitao, doživeo... toliko ljudi upoznao, ili upoznao barem preko tekstova.
Zaista ne znam gde ću biti za pet, deset, ili trideset godina... (Nekad ne znam ni u kom gradu ću biti prekosutra.) Ali mislim da konačno znam gde mi je dom.
Kao u onoj pesmi – Home is wherever I’m with you... tu, među tim divnim ljudima, bez obzira na probleme, bez obzira na sve crne vesti...
Da često boli – boli.
Ali znam da ću se truditi da na svaki crnjak udaram lepim vestima, i čitaću duplo više lepih vesti, jer ih ima, samo nisu dovoljno glasne... i pisaću, i trudiću se da makar nekad uradim nešto što će nekome bar malo ulepšati dan... i to je dovoljno.
Na kraju, mi smo ta Srbija koja ne može da se opiše u dve slike.
I umesto da kažemo ovakva je i onakva, hajde da mi budemo sjajniji i lepši.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
