Јунаци? Србија у две слике

Autor: Милош Белчевић

ФОТО: "Деца са капуљачама" и српски војници са Крфљанима

Поново сам седео у аутобусу и разбијао главу.

Овај чланак ми је већ двадесетак дана лебдио над главом, готово да сам одустао од њега... и онда сам прочитао да је група основаца тукла наставника док није почео да повраћа.
Зашто? Зато што је другачији, или зато што су они умислили да је другачији... и да могу хајдучки да „деле правду“.
Тада сам схватио да не могу, а да бар не пробам да артикулишем то око чега сам разбијао главу...

У последње време сам доста лутао.

После mesec dana na Severu сам завршио на југу (Крф), а десетак дана после повратка с Крфа у Србију, био сам у Будимпешти... у међувремену сам са собом вуцарао једну књигу коју читам још из Норвешке (31. јула сам се вратио, дакле преко четрдесет дана, и кроз пет држава), углавном по аутобусима.

У тој књизи један Норвежанин игром случаја, а после раскида везе од ихахај година, нервног слома и депресије, завршава на Фарским острвима, у некој врсти рехабилитационог центра за особе које су преживеле нервни слом или су тек пуштене из луднице, или нису за лудницу, али се просто не осећају довољно добро за „спољашњи свет“...
Он се тамо, око хиљаду и петсто километара далеко од дома, између осталог, пресабира и размишља о свему...

Лутајући тако свуда, заједно са том књигом, осећао сам се помало као тај Норвежанин, Матијас – и наравно да нисам никакав нервни слом преживео, али сам имао времена да размишљам о себи, својима, свом дому, својој земљи... Сматрам да је и иначе потребна извесна дистанца да бисмо нешто заиста сагледали...

Сада се враћамо на оно Поново сам седео у аутобусу и разбијао главу.

Ноћна вожња, негде смо у Македонији, ваљда у близини границе са Србијом, враћамо се кући...

Од свих утисака, свега што сам доживео у тих десетак дана на Крфу (а да нису zgnječeni komarci i pijani Englezi) издвајају се две крајности.
И обе су везане за нас и на тај начин повезане.
Као две слике о Србији, две слике о мојим прецима и мојим сународницима, као две слике о мом народу (колико год тврдио да сам Земљанин)...

Прва слика
Пријатељица ми је испричала да је чула лика који се хвали како су пребили неке Енглезе на плажи. Зашто? Јер су носили сукње.
Кад сам га видео на плажи, бацим онај гирос и... тај фазон.

Сећам се – тада ми се много тога сложило у глави.

Нпр. зашто водичи Енглезе упозоравају да се држе подаље од Срба, да избегавају део плаже у близини клуба где се Срби окупљају; или зашто је и наш водич прокоментарисао Углавном нема проблема у Кавосу. Видећете, Енглези пуно пију, али кад вас закаче, кажу sorry... када се дешава да буде туча, то су углавном Срби; или зашто сам и ја сам избегавао српску плажу.

У читаву ову слику се уклопио и други лик који је тој истој пријатељици, на тој истој плажи опсовао мајку (девојка је дошла да му помогне да проба да нађе торбицу са новцем и новим galaxy телефоном, коју је оставио на плажи па ју је неко украо).
Ако ми за пет минута не нађете торбицу, сви сте нај...али.
На никоме се нисам истресао откако сам дошао...

Друга слика
Изгладнели људи од пре око 95 година који на овом истом Крфу једну једину маслину нису без питања узели или неку гранчицу поломили. Много њих су, изморени, умрли на том Крфу.
Међу њима је било и деце, велики број деце и студената.
За неколико година, нико се није ни пожалио на њих, били су поштовани, а чак су и цењени грчки домаћини волели да се њихове ћерке удају за те Србе...
Учествовали су у различитим културним дешавањима са мештанима.
Ни у једној јединој тучи нису учествовали.

И увек тако долазим на ону причу о две Србије... Да ли се Србија може описати у две слике?
Не.

У последње време сам имао прилике да радим са дивним људима који се труде да промене нешто у својој заједници, који се боре против корупције у здравству, или који се боре за приступачност; познајем и дивне људе који се боре за једнакост; у последње време сам имао прилике да читам о дивним младим људима који мењају друштво набоље; у последње време сам имао прилике да читам текстове дивних младих људи о захвалности, прихватању себе; у последње време сам толико тога сазнао, прочитао, доживео... толико људи упознао, или упознао барем преко текстова.

Заиста не знам где ћу бити за пет, десет, или тридесет година... (Некад не знам ни у ком граду ћу бити прекосутра.) Али мислим да коначно знам где ми је дом.
Као у оној песми – Home is wherever I’m with you... ту, међу тим дивним људима, без обзира на проблеме, без обзира на све црне вести...

Да често боли – боли.
Али знам да ћу се трудити да на сваки црњак ударам лепим вестима, и читаћу дупло више лепих вести, јер их има, само нису довољно гласне... и писаћу, и трудићу се да макар некад урадим нешто што ће некоме бар мало улепшати дан... и то је довољно.

На крају, ми смо та Србија која не може да се опише у две слике.
И уместо да кажемо оваква је и онаква, хајде да ми будемо сјајнији и лепши.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti