Foto: Amazon.com
Kada neko svira harmoniku to je već samo po sebi dovoljno da vas povežu sa muzikom lakih nota, (da ne kažem lakog morala) i često sam ljudima morala da objašnjavam da muzika koju ja sviram (tango, francuska i world) nema nikakve veze sa ovdašnjim popularnim žanrovima. U toku muzičkog školovanja, bar onog klasičnog u muzičkim školama, svi smo mi učeni da ozbiljni muzičari nemaju šta da traže na ulici, njihovo mesto je u koncertnim dvoranama.
Profesori su se zgražavali i na sam pojam uličnog sviranja: Sramota je svirati na ulici, pa zna se ko to radi, aludirajući uglavnom na decu romske nacionalnosti koju su na to primorana ili na neke puke siromahe i jadnike, koji se na ovaj način bore za sopstvenu egzistenciju. Jeste, oni su na neki način turistička atrakcija ali mi se školujemo za bolje. Pored toga, ni gradske vlasti nisu baš naklonjene ovom vidu muziciranja i brojni su primeri komunalne potere muzičara.
Foto: sHpiritus mOvens
Za sHpiritus mOvens sam čula da su karavanski bend, bend puteva i trgova, ali nekako nisam na to obraćala pažnju. Meni se dopala muzika koju su imali na repertoaru i baš mi se sviralo. I tako se desila moja prva svirka na ulici. Bilo je to pre nešto više od dve godine, u Tivtu, na šetalištu uz more. Imala sam tremu, ali ne od sviranja, nego od tih brojnih slučajnih prolaznika, jer šta ako me vidi neko bitan? Šta će da pomisle kolege sa faxa, ili neki drugi poznanik ili budući poslodavac? Međutim, krenula je svirka i sve brige su nestale - desilla se magija…
Svirali smo obasjani samo uličnom svetiljkom. Bez ikakvog ozvučenja. U pauzama između pesama čuo se šum mora i koraci, koraci… Odjednom ljudi prilaze, i prave gusti polukrug ispred nas. Sviramo stare francuske šansone. Harmonika, gitara, kontrabas, klarinet, flauta… Sviramo pesmu Natali, Žilber Bekoa… stariji se za trenutak vraćaju u mladost. Mladi se njišu, klinci nam prilaze, dajemo im magnetiće, bedževe… Pitaju nas hoćemo li i sutra ponovo doći i gde nas još mogu čuti. Kažu da skoro nisu čuli nešto ovako lepo…Srećni su, ulepšali smo im veče. A i oni nama…
I eto, tako je sve počelo. Slična priča bila je i u Beogradu. Svirali smo u okviru jednog festivala u centralnoj pešačkoj ulici, ljudi su zastajali, pevušili. S vremena na vreme pojave se i neka poznata lica, raduju se što nas vide, mašu nam, slikaju se, pridružuju…
Foto: sHpiritus mOvens
Svirali smo i azilantima, jednog septembarskog popodneva.
Moram priznati da sam bila malo skeptična pre ove akcije, nisam mogla da pretpostavim kako će da reaguju. Njihovi životi su teški, ko zna kroz šta su sve morali proći i kroz šta će tek da prođu, mislila sam baš im je do pesme… Pogrešila sam. Možda se verbalno nismo toliko razumeli ali univerzalnim jezikom, jezikom muzike itekako jesmo! Divno je kad nekog razveseliš, makar samo na trenutak…
Zato ja volim muziku. I volim da sviram na ulici, na otvorenom, kako god, među ljudima. Jer ništa ne ispunjava dušu kao jedan osmeh. Osmeh prolaznika…
Pročitajte i:
Centar psihodelik roka - Jefferson Airplane
TBILISI - PERIFERIJA PERIFERIJE
Plaćena umetnost - oksimoron?