Autor: Ivana Peško
Beše Pastir u subotu na protestu kulturnih radnika države Srbije. Pošto je navikla da arlauče po internetima o kulturnom vozdizanju i potrebama ovoga društva, sveta intelektualna dužnost joj nije dozvolila da se ne pojavi na ovoj manifestaciji. I sad ne zna da li da joj bude žao ili da nastavi da se smeje kao što čini već par godina unazad.
Lipo vreme. Knez Mijajlova vrvi od subotnjih hodočasnika. Poulici žongleri, zabavljači, akrobate, sladoledi na kugle. Đeca se smeju, baloni savijaju, klovnovi divljaju. Došo Belef, došo cirkus. Karnevalski preokret se osetio u gradu. A na Trgu republike, rekoše vesti, oko hiljadarka umjetnika i poštovalaca. Preko zvučnika se čuju otkucaji sata. Pored Pastira prolaze dve devojke, boja suknje jarko roze, i pitaju se ko je to umreo. Htedoše žeže da se nađu sa nekim kod Konja, pa se frapiraše od umjetničku, oznojenu bagru, koja ponovo nešto zahteva. Međutim, videše i Sergeja Trifunovića, pa se oduševiše, pitajući jedna drugu da li da mu priđu da se uslikaju šnjime. To za fejs. Sat preko ozvučenja otkucavao. Čulo se s vremena na vreme poznati što muški, što ženski glasovi, podsećajući sve ljude od prisustvo kako nam ubijaju kulturu iz dana u dan. Jedan čovek se popeo na spomenik i držao transparent sa natpisom: Ovako više ne može. Drugi, pored spomenik, imao crn šešir i crnu traku preko ustiju. Govor niko nije održao. Samo avangardno. Energija prisutnih saobrazna ponašanju na opelu. Organizatori računali na posvećenost, što je odsustvovala. Niko ne zviždi, poneko se šeta, rukuje se sa poznatima. Samo kulturno. Marčelo nosio kapu, Gordan Kičić izdominirao, Skaj Vikler šeto sa nekom lepom ženom, a Ajs bio na Adu da vodi drugu priredbu. Goran Petrović odavao onaj utisak istoričnog. Oduvek je Pastir zamišljao kako će svojim budućim učenicima da prepričava kakva je faca bio Goran Petrović. Videvši njegov večno umorni pogled, Pastir se ponovo postideo što je deo društva za koje piše ovaj veliki čovek i još veći pisac, a koje jednostavno boli uvo za sve, pa i za to. A onda je naleteo na novinara Todorovića, pa mu bilo puno srce, pošto se prisetio da ima još nekoliko ljudi koji su svašta videli, a još uvek nisu prestali da se bore i svojim tekstovima vaspitavaju druge. Jedan mladić mu napisa odu na svom blogu, a Pastir mu se zahvaljuje za sve što čini za našu još nerođenu đecu, upravo ovim tekstom.
Poznata sam po tome što poznajem gomilu ljudi i što gomila ljudi poznaje mene. Ponekad se nađem u neverici kada vidim koliko mladih ljudi nedeljno pročita moje kolumne. Zbog toga mi nikako nije izbijala iz glave činjenica što skoro nikog živog nisam mogla da prepoznam u subotu. Ostaje mi da vas priupitam: Šta ste, dođavola, radili tog dana? Ako ste bili na bazenu, opraštam vam svima. Ne treba se kloniti Sunca.
I, eto, beše mi tužno što skoro ništa nisam osetila. Još više mi beše tužno što sam po prvi put sa velikom voljom prisustvovala nekom protestu, pa se nimalo nisam dodatno ohrabrila. Ostala sam na starom. Baš na onoj utopijskoj veri da nećete dozvoliti da i narednog dana budete izmanipulisani. Da nećete dozvoliti da se Karleušino du*e vrti po skoro svakom beograskom bilbordu, za čije osvetljenje i vi dajete novac. Raspitajte se kako. Drago mi je što me na sve strane prozivaju zbog agresivnosti volje za koju se zalažem. Onda mi bude dodatno draže kada se panoramički, da ne kažem karnevalski, uporedim sa svojim kolegama. Pogotovo onima koji vole da organizuju i da se organizuju.
Na kraju mi je preostalo da vam poručim da jednoga jutra, uz kaficu, pročitate one tri poeme Miloša Crnjanskog. Baš one tri. Neće vam oduzeti mnogo vremena, dajem časnu pastirsku reč. Savetujem vam to da biste konačno osetili tugu. Možda se dogodi i da se zapitate da li ste vašu Serbiju ikada zaista sreli. A ako priznate sebi da niste, onda se zapitajte zašto dozvoljavate da se konačno ne izborite za jedan novi susret. Jer tu smo, gde moramo biti. A otići ćemo jednoga dana svakako. Svi odreda. Pročitajte te tri poeme da konačno čujete vreme koje otkucava. U sebi. Ne preko zvučnika. A onda vam možda i postane jasno koliku snagu i tragediju zaboravi sa sobom nose. Ukoliko neko pobesni kao modar rak , taj će znati.
Prijatno vam sutra.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE
