Autor: Ivana Peško
Беше Пастир у суботу на протесту културних радника државе Србије. Пошто је навикла да арлауче по интернетима о културном воздизању и потребама овога друштва, света интелектуална дужност јој није дозволила да се не појави на овој манифестацији. И сад не зна да ли да јој буде жао или да настави да се смеје као што чини већ пар година уназад.
Липо време. Кнез Мијајлова врви од суботњих ходочасника. Поулици жонглери, забављачи, акробате, сладоледи на кугле. Đеца се смеју, балони савијају, кловнови дивљају. Дошо Белеф, дошо циркус. Карневалски преокрет се осетио у граду. А на Тргу републике, рекоше вести, око хиљадарка умјетника и поштовалаца. Преко звучника се чују откуцаји сата. Поред Пастира пролазе две девојке, боја сукње јарко розе, и питају се ко је то умрео. Хтедоше жеже да се нађу са неким код Коња, па се фрапираше од умјетничку, ознојену багру, која поново нешто захтева. Међутим, видеше и Сергеја Трифуновића, па се одушевише, питајући једна другу да ли да му приђу да се усликају шњиме. То за фејс. Сат преко озвучења откуцавао. Чуло се с времена на време познати што мушки, што женски гласови, подсећајући све људе од присуство како нам убијају културу из дана у дан. Један човек се попео на споменик и држао транспарент са натписом: Овако више не може. Други, поред споменик, имао црн шешир и црну траку преко устију. Говор нико није одржао. Само авангардно. Енергија присутних саобразна понашању на опелу. Организатори рачунали на посвећеност, што је одсуствовала. Нико не звижди, понеко се шета, рукује се са познатима. Само културно. Марчело носио капу, Гордан Кичић издоминирао, Скај Виклер шето са неком лепом женом, а Ајс био на Аду да води другу приредбу. Горан Петровић одавао онај утисак историчног. Одувек је Пастир замишљао како ће својим будућим ученицима да препричава каква је фаца био Горан Петровић. Видевши његов вечно уморни поглед, Пастир се поново постидео што је део друштва за које пише овај велики човек и још већи писац, а које једноставно боли уво за све, па и за то. А онда је налетео на новинара Тодоровића, па му било пуно срце, пошто се присетио да има још неколико људи који су свашта видели, а још увек нису престали да се боре и својим текстовима васпитавају друге. Један младић му написа оду на свом блогу, а Пастир му се захваљује за све што чини за нашу још нерођену ђецу, управо овим текстом.
Позната сам по томе што познајем гомилу људи и што гомила људи познаје мене. Понекад се нађем у неверици када видим колико младих људи недељно прочита моје колумне. Због тога ми никако није избијала из главе чињеница што скоро никог живог нисам могла да препознам у суботу. Остаје ми да вас приупитам: Шта сте, дођавола, радили тог дана? Ако сте били на базену, опраштам вам свима. Не треба се клонити Сунца.
И, ето, беше ми тужно што скоро ништа нисам осетила. Још више ми беше тужно што сам по први пут са великом вољом присуствовала неком протесту, па се нимало нисам додатно охрабрила. Остала сам на старом. Баш на оној утопијској вери да нећете дозволити да и наредног дана будете изманипулисани. Да нећете дозволити да се Карлеушино ду*е врти по скоро сваком београском билборду, за чије осветљење и ви дајете новац. Распитајте се како. Драго ми је што ме на све стране прозивају због агресивности воље за коју се залажем. Онда ми буде додатно драже када се панорамички, да не кажем карневалски, упоредим са својим колегама. Поготово онима који воле да организују и да се организују.
На крају ми је преостало да вам поручим да једнога јутра, уз кафицу, прочитате оне три поеме Милоша Црњанског. Баш оне три. Неће вам одузети много времена, дајем часну пастирску реч. Саветујем вам то да бисте коначно осетили тугу. Можда се догоди и да се запитате да ли сте вашу Сербију икада заиста срели. А ако признате себи да нисте, онда се запитајте зашто дозвољавате да се коначно не изборите за један нови сусрет. Јер ту смо, где морамо бити. А отићи ћемо једнога дана свакако. Сви одреда. Прочитајте те три поеме да коначно чујете време које откуцава. У себи. Не преко звучника. А онда вам можда и постане јасно колику снагу и трагедију заборави са собом носе. Уколико неко побесни као модар рак , тај ће знати.
Пријатно вам сутра.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
_thumb2.jpg)
