Prevela: Hristina Filipović
FOTO: ASPA National Weblog
Bilo da se uči kod kuće, u školi, ili u okviru neke organizacije, model obrazovanja predstavlja razumevanje toga kako detetov um želi da funkcioniše genetski, koje su faze usvajanja znanja i akulturacije. Tako ovaj model umnogome zavisi od naprednijeg poznavanja antropologije. Jedno od polja antropologije je i neuroetologija, koja se delom bavi onime što životinje znaju već po rođenju – stvari koje nas izdvajaju od ostalih životinja, i stvari koje nas čine sličnima, pre svega Marsovcima - a to je da mi izgledamo kao ljudska bića, a ne kao mačke ili slonovi, i da se ponašamo na drugačiji način.
Deo strategije jeste i veća svest o tome šta je čoveku genetski dato, kao i način na koji se to može iskoristiti, jer neka urođena umeća nam možda više nisu od koristi, dok druga tek treba da steknemo kroz učenje.
Primer toga jeste i ideja o pripovedanju. Ja sam se mnogo bavio pozorištem, i mislim da ne želimo ljude da lišimo pripovedanja, a čak i da želimo, teško ćemo to uspeti. Ipak, pripovedanje je vrlo opasno, jer u čoveku izaziva najdublje emocije. Dakle, u budućnosti možemo zamisliti kako ulazimo u finu sobu poput ove, dok se u njoj izvodi predstava; tu su lepi ljudi, tu je scena, tu su odlične replike, sjajna muzika i ostalo, i te večeri dopuštamo da nas to potpuno obuzme, što je neverovatan osećaj. Kao što je neko rekao, ,,ljudi odlaze na loše predstave želeći da zaborave, ali odlaze na dobre predstave želeći da upamte.“ Dakle, odlaskom u pozorište budimo svest o stvarima o kojima inače ne razmišljamo. To je iskustvo umetnosti, što je veoma bogato iskustvo. A onda sledeće večeri ponovo dođemo u istu prostoriju, tu su i neki od istih ljudi, tu je takođe i sjajna muzika i tekst, ali se danas radi o političkom skupu. Iako se u oba slučaja radi o predstavama čiji je krajnji cilj isti, dok sedimo u publici shvatamo da je raspoloženje potpuno drugačije. Ako se radi o političkom skupu, bilo bi bolje da počnemo da razmišljamo kao naučnici, da vrednujemo stvari drugačije. Tako bi, jedna od stvari koja bi mogla da bude cilj obrazovanja jeste podsticanje pronicljivosti kod ljudi, sposobnosti promene perspektive, kako bi shvatili na koji način deca mogu da razmišljaju i zašto baš na taj način, kao i kako bi deca mogla da primene ta znanja.
To vam je kao sa muzikom, dok komponujete, vi zapravo rešavate probleme, te su neki predlagali da ,,bi trebalo da koristimo muziku u svrhu toga da čoveka naučimo rešavanju problema.“ Ali konstatacija da rešavamo mnogo različitih problema dok komponujemo promašuje poentu komponovanja, jer nije to ono čime se pri komponovanju bavimo. Kada sviramo, nije poenta pridržavati se određenih skala, iako možda ima skala koje moramo odsvirati jako brzo. Treba shvatiti da tehnika treba da služi umetnosti, a ne da njome upravlja. Smatram da je najveći problem ove države i uopšte čovečanstva to što imamo običaj da tehniku stavljamo ispred ideja.
Dakle, za mene, cilj obrazovanja jeste sticanje različitih perspektiva, pomaganje ljudima da ovladaju perspektivama kako bi mogli da zastanu i razmisle o različitim stvarima koje se oko njih zbivaju i donesu odluku, ,,da li ću da se povučem i dozvolim da se događaji samo odvijaju oko mene, ili ću biti u stanju da o njima kritički i mislim?“
Nema ničeg goreg nego biti profesionalni muzičar, a odlaziti na koncerte i sedeti tamo slušajući čoveka koji svira kao da ste običan student. Čudno je, a ovde se to stalno događa i sa filmovima. U bioskopu čuješ kako ljudi koji se bave filmom kritikuju kadrove u filmu, jer oni ne vide dalje od tehnike. To je suludo. S druge strane, pošto se time bave, neminovno je da samo to i primete.
IZVOR: Curiosity
