Раније сам стално говорила људима да ми не купују цвеће, јер немам никакав однос према њему. Када сам добијала цвеће на поклон, лажно сам се смешила, стављала га у вазу и бацила га чим би почело да се суши.
Мамине саксије са цвећем у нашој башти за мене нису представљале ништа. Никада нисам разумела све те жене, па и мушкарце који се стапају са својим цвећем, живе за њега, разговарају с њим и плачу када увене. Увек сам се питала да ли нешто с њима или са мном није како ваља.
Али, пре неколико месеци ухватила себе како стојим испред једне цвећаре и гледам у излог. Морам признати да сам се, онако у себи, дивила свим тим лепо направљеним и складним букетима. Све некако на свом месту, лепо и примамљиво… Нисам се претерано обазирала на свој нагли преображај све док једнога дана нисам купила букет нарциса од продавачице цвећа испред Народног позоришта у Београду. Када сам почела да се дивим том једноставном букету који је стајао на мом столу, схватила сам да сам изгледа заволела оно што сам мислила да никада нећу. Тако то ваљда увек бива у животу. Како и на који начин сам одједном заволела цвеће, не знам, а можда и нема потребе да знам.
У почетку сам своју љубав крила од других, а онда сам отворено почела да питам људе који се разумеју у цвеће где могу да купим саксије за своју терасу, како се цвеће гаји и чува и због чега је потребно да се лепо опходиш према њему.
Као луда почела сам да пречешљавам сајтове о цвећу. Пронашла сам праве мале организације људи које се баве њиме, било је ту и фирми које израђују букете, декоришу славља и прославе. Форуми су пуни тема о цвећу. Постоје и прави љубитељи кала, ружа, мушкатли, орхидеја… Чега све ту нема! За мене права терапија и мали бег од стварности.
Сада могу јавно и отворено да признам да су сви ти људи заиста прави срећници, јер имају могућност и привилегију да се баве занимањем које, чини ми се, никада неће нестати и у ком је сажето неколико врста уметности. То не може да ради свако. Само одабрани!
Једне од тих одабраних су и три девојке које чине тим Kako sam se nadala. Њихов рад је у мени пробудио још већу љубав према цвећу и помогао ми да наставим да развијам своје таленте за које сам мислила да су остали негде у мом детињству.
Оне су: Жељка Бркушанин, архитекта, Јелена Глишић, инжењер телекомуникација и Ивана Гајић, архитекта. Овај мали женски тим бави се тзв. цустом маде декорацијом венчања. Како и саме кажу, до сада се није десило да имају два идентична венчања, што сматрају великим успехом.
Читава идеја настала је из њиховог заједничког дружења, што је такође веома занимљиво.
Јелена и ја смо у слободно време правиле накит за косу, а Жељка се годинама бавила ручном израдом честитки, позивница и албума. Желеле смо да осмислимо неки заједнички пројекат и на њему удружили наше идеје и вештине. У том тренутку нисмо биле запослене, па нам је мотивација била још већа, рекла ми је Ивана.
Данас, и поред њиховог примарног посла (Јелена пише блог, држи разне креативне радионице, дизајнира и израђује накит, а Жељка и Ивана се баве пројектовањем.), стижу да се посвете цвећу и декорацији.
На моје питање да ли би оставиле све то чиме се баве ако би им неко понудио посао који доноси већу зараду, све три су рекле следеће:
Не, јер није све у новцу. Сигурно постоје боље плаћени послови, али ако нам они не доносе ништа друго осим сигурне и добре зараде, то није довољно да бисмо одустале од нечега у шта смо већ пуно уложиле и у чији успех верујемо.
Најлакше је седети и чекати на посао, жалити се на ситуацију у земљи и друштву. Важно је да схватите да све зависи од вас самих и да треба да одлучите шта бисте заиста волели да радите, шта је то у чему уживате и у чему сте добри. Ако то знате, већ сте завршили пола посла, остало је само да пробате и верујете да ћете успети. Успех не долази сам од себе и преко ноћи, зато је битно да истрајете. Ми верујемо да посао не мора увек да буде досадан и тежак и да кроз њега можете да живите свој сан.
За крај ћу цитирати Цицерона: Човеку који има свој врт и своју библиотеку не треба ништа више.
Да ми је неко ову мисао цитирао пре неколико година, само бих одмахнула руком.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на оффице@иСербиа.рс, са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
_thumb2.jpg)
