Није питање бити или не бити, него, шта желимо? Да ли, ми, студенти, знамо шта желимо? Ко треба да нам да одговор на то питање?

Autor: Saša Stevanović
ФОТО: The ABC
Понекад се питам да ли могу да утичем на неке ствари, да их променим, барем мало... Недавно сам гледао филм „Уздизање Махатме“ (The Making of the Mahatma) и издвојићу део дијалога између Махатме Гандија и господина Абдулаха, који је за мене био врло инспиративан, као и сам филм.
Видим да вам пут смета.
Зашто? Вама не смета? Ганди, многе ствари нам сметају, али влада једноставно не мари.
Живим са енглеском дамом. Њена улица је врло чиста.
Наравно. Општина чисти те улице (улице где живе Енглези), само наше не чисте.
Зашто? Не плаћате таксе (порезе)?
Наравно да плаћамо. Али и даље не желе да чисте наше улице.
Онда треба то сами да урадимо.
Мислим да поука из дијалога може много, нама студентима, да каже. Пре свега да треба да се сами побринемо за себе, ако већ неко други не брине о нама... а не брине.
Пошто не брину, шта нам је чинити? Рекао бих да нам је, за почетак, потребно више заинтересованости за наш статус, за дешавања која директно или индиректно утичу на нас. Затим би требало више да се повезујемо, да комуницирамо са студентима са других факултета, да размењујемо искуства и запажања. Не мора то бити привилегија само изабраних студентских представника.
Недавно је објављено да је Сенат Универзитета у Београду гласао за предлог о четири испитна рока у току школске године, а заправо је подлога направљена у октобру 2014. године изменом и допуном Закона о високом образовању. Затим, већ неко време се прича о смањењу броја рокова и повећању поена за буџет, али увек делујемо тек када буде „5 до 12“ или што је још чешће, када већ буде касно.
Кога кривити за то? Можемо сваљивати кривицу на званичне представнике студената, на факултете, на Министарство и на кога све не, то је најлакше. Поставља се питање да ли смо ми, студенти, на индивидуалном нивоу урадили све што је у нашој моћи да бисмо заштитили своје интересе, какви год они били? Ја бих рекао да нисмо. Стога... Криви смо ми.
Најпре би требало да се запитамо какаве факултете желимо. Затим да добро размислимо да ли да се школујемо за иностранство или за наше потребе? Хоћемо ли квази Болоњу, праву Болоњу или неки други систем? За шта служи диплома, као украс или као потврда знања? Шта заправо желимо? Ово су нека питања на која би требало дати одговор. Када их дамо, онда треба да истрајемо у њиховом спровођењу кроз званичне студентске организације.
Не говорим да смо искључиви кривци. То би било наивно. Али пошто нисмо уређено и свесно друштво, логично ми је да свесност и жељу за уређеним системом тражимо код будућих академских грађана, јер ћемо за 10 година утицати на обликовање друштва. Боље речено, ko ostane u Srbiji.
Завршићу цитатом из интервјуа, објављеног на сајту Мој Нови Сад, са глумцем Радославом Ралетом Миленковићем: „Одговорност је на онима који би народ требало да описмене. У свету су такође једном били неписмени, али су се описменили. Не мора човек да буде Ноам Чомски да би укапирао да, кад ти не знаш, ја тобом лакше манипулишем. Кад не знаш да читаш, ја могу да те лажем шта ту пише. Ја бих дао сва позоришта за неки добар систем школовања…“
То је наша дужност.
Мислим, дакле постојим.
***
Прочитајте и:
Čovek u filmu "Čovek ptica"
Andrej D: Problem je tehnološka nepismenost
Kako će izgledati učenje u budućnosti?
***
Укључи се! Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за студенте где могу да пишу и информишу се о оним темама које сматрају важним. Уколико желиш да и ти пишеш за студентску рубрику, твоје идеје су добродошле! Није потребно претходно искуство, већ само заинтересованост за студентска питања. Да бисте се пријавили кликните OVDE. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу!
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
Odricanje od odgovornosti
