Пошто се први део концерта завршио, људи су се огласили са мишљењима: „Зашто је фотограф сликао користећи блиц? То се не ради! То је елементарно непоштовање!“ или „Чему толико обрушавање на човека који је само радио свој посао? Сликао га је, јака ствар! Снобови!“.
Autor: Ksenija Komljenović
ФОТО: Harhakodesh
Била сам на концерту Михаила Плетњова (Михаи́л Васи́льевич Плетнёв) пред крај сезоне на Коларцу. Овај педесетосмогодишњи музички геније чија делатност обухвата извођаштво на клавиру, дириговање и композицију, свирао је две Бетовенове сонате и Скрјабинове прелиде те вечери. Концерт је био изузетно посећен, а ни медијске пажње му није мањкало; камере су се сместиле у аудиторијуму и бележиле концерт. У једном моменту, приметила сам човека који је ходао ка бини централним пролазом између седишта у партеру. Носио је повећу ташну преко рамена и гломазни фото-апарат у руци, изгледајући као неко ко је ту на новинарском задатку. Стао је пред бином, нанишанио, и – блицем осветлао Плетњова.
Плетњов је (као и моје срце у том тренутку) – стао са свирањем у сред става. Немо је погледао у фотографа. Фотограф се у стопу окренуо и почео да се удаљава од бине, док је публика одреаговала са негодовањем. Један човек се нагнуо и са балкона викнуо фотографу: „Ви нисте нормални!“. Лично, преплавио ме је осећај непријатности из саосећања према Плетњову и фотографу (очевидно је било да није била пријатна ситуација ни за кога), питала сам се да ли ће се концерт наставити и узнемирила ме је негативна енергија која се акумулирала у просторији. Нисам приметила значајну промену израза лица коју је Плетњов носио пре и после догађаја (додуше, седела сам прилично далеко), а он је после пар секунди наставио да свира музичку фразу тамо где је стао.
У паузи се разговор одиграо. „Зашто је фотограф сликао користећи блиц? То се не ради! То је елементарно непоштовање!“ или „Чему толико обрушавање на човека који је само радио свој посао? Сликао га је, јака ствар! Снобови!“. Поменуте реакције рефлектују неке од екстремнијих ставова о класичној музици који постоје: једни сматрају да је оличење уштогљености, а други да је света творевина.
Одакле потичу толике разлике и каква је природа њиховог испољавања током једног музичког збивања? То ме је натерало да мислим о концертном бонтону.
<�имг цласс="флоат" срц="хттпс://уплоад.викимедиа.орг/википедиа/цоммонс/8/84/Лого_Лезиони_ди_Бон_Тон.пнг" />
ФОТО: Wikimedia
Бонтон, именица чија прва знана употреба датира из 1747. године, потиче од спајања француских речи бон („добар“) и тон („манир“, „форма“). Бонтон је синоним за добро понашање. Понашање спроведено у складу са бонтоном често се назива елегантним, софистицираним и социјално прихватљивим.
Обрасци очекиваног понашања, прећутни или изричити, постоје и у оквирима музичког изводења. Сврха поштовања образаца има смисла уколико су они створени тако да пружају неометан (или најмање ометан) музички угођај за присутне. Очекивано понашање је обликовано простором, звучном природом музике која се изводи, као и њеном филозофијом.
Класични концерти најчешће угошћавају извођаче на акустичним инструментима у концертним дворанама. Многи чланови публике желе да чују цео концерт, стога је обезбеђивање тишине део пристојног понашања. На концерт се стиже раније, да се извођач(и) не би ометали у процесу. Уколико дође до кашњења, чека се погодан моменат између музичких комада. Док музика траје, обесхрабрује се било какво звучно (и визуелно) комешање: очекује се да разговор буде одложен за ванконцертно време, док се рефлексне радње попут кашљања и кијања своде на минимум потискивањем, обезбеђивањем бомбона за смирење грла и ношењем марамице или какве тканине која би смањила звучни интензитет кашља и кијања.
Наравно, ствари нису црно-беле; постоји број случајева, попут оног коме сам сведочила на Коларцу, који нас могу натерати на размишљање. Праг толеранције за понашање на концерту се разликује међу људима. Шта би требало чинити? Поступати тако да се најригорознији критеријум испуни, наћи златну средину, или нешто треће?
Пронашла сам и бурнија сценарија прекидања концерта о којима се писало по медијима. Током извођења финалних тактова Малерове Девете симфоније у Ејвери холу 2012. године, диригент Њујоршке филхармоније, Алан Гилберт, спустио је руке и зауставио оркестар пошто је из публике звонила иПхоне маримба мелодија. Публика је гласно реаговала. Диригент Гилберт се окренуо и обратио публици, успут питавши господина коме је телефон зазвонио да ли ће се поново огласити.
У чланку који је објавио Њујорк Тајмс (Тхе Нев Yорк Тимес) откривено је да је за сутуацију био одговоран скоро седамдесетогодишњи љубитељ класичне музике и редован посетилац концерата Њујоршке филхармоније. Он се извинио јавности на концерту. У интервјуу за новине је изјавио да се осећао ужасно што је упропастио искуство присутнима (наведено је да није био упознат са функцијама телефона, који је био нов за њега) и да није спавао наредне две ноћи због изазваног стреса.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://нyпхил.орг/~/медиа/имагес/невсроом/1314/пхото%20галлерy/НYП20091118-074фн_цредит%20Цхрис%20Лее%20фулл.јпг" />
Алан Гилберт ФОТО: Цхрис Лее/ Nyphil
Кјунг Ва Чунг (Кyунг-Вха Цхунг), позната виолинисткиња, одржала је дугоочекивани концерт у лондонском Ројал фестивал холу у децембру 2014. године. Концерт је започела свирањем Моцартове сонате. Присутни су кашљали (како то бива). Међу онима који су кашљали била је и једна девојчица која је седела десетак редова од бине. После првог става Моцарта, Чунг се обратила родитељима и питала: „Можда би требало да је доведете када буде мало старија?“.
Интересантно је да, према студији из 1998. године, измерено је да се свирањем виолине забележава ниво децибела између 84 и 103, што није много гласније од просечног кашљања, измереног између 70 и 90 децибела. Студија Андреаса Вагенера (Андреас Вагенер) са Универзитета у Хановеру из 2012. године представила је резултате који тврде да људи кашљу дупло више у концертној дворани него у било ком другом окружењу. Једна од претпоставки је да је ситуација последица домино ефекта.
У три наведене ситуације извођачи су интервенисали у тренутку када су се осећали нелагодно. Ипак, многи мисле да није на извођачу да решава проблеме у аудиторијуму, већ да је за то задужено стручно особље у концертној дворани. Такође, чула сам ставове који описују уметника на сцени као некога ко је плаћен да изводи оно што је предвиђено и да мора прихватити оно што доноси „природа посла“, било да је то покоји бљесак блицем, звоњава телефона или плач детета.
Овакве ситуације терају на разна питања. Који је узрок постављању очекивања у понашању на једном концерту? Да ли је то функционалност слушања или нека форма елитизма? Да ли је искуство слушања уништено једном „флеком“ на звучној слици? Да ли постоји разлика између детета које се не може уздржати од кашља, фотографа за новине и старијег господина коме се оваква ситуација не би догодила да је имао телефон неко дуже време? Да ли је то уопште битно? Зашто осуђујемо оне којима се омакне незгода? И још битније – зашто су медији много више заинтересовани за концерт на коме је нешто пошло „наопако“ него за плодове музичког улагања?
Ксенија Комљеновић
***
Прочитајте и:
Najbolji ortak - Smrt
ISTANBUL - Neke džamije nikad ne polete, kraj!
The Doors – mešavina poezije i bunta
***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на [email protected] ЦЦ [email protected], са назнаком "Пријава / Тематски колумниста". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 18 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
