Prevela i priredila: Jelena Borzaški
FOTO: OxYxO
Nekada se ovaj grad smatrao najgušće naseljenim mestom na planeti sa 50 000 stanovnika zbijenih u nekoliko blokova. Ove fascinantne slike daju redak uvid u živote onih koji su živeli u Koulunu, utvrđenom gradu. One su delo kanadskog fotografa Grega Žirarda i njegovog saradnika Iana Lambota. Njih dvojica su proveli pet godina upoznavajući se sa ovim ozloglašenim gradom pre nego što je on uništen 1992. godine.
Grad je bio fenomen sa 33 000 porodica i preduzeća koji su se smestili u 300 međusobno povezanih visokih zgrada. Niti jedan arhitekta nije učestvovao u planovima izgradnje ovoga grada.
Koulun je bio ozloglašen zbog droge i kriminala, ali su mnogi od njegovih 50 000 stanovnika živeli mirno dok nije srušen ranih 90-tih.
Kanadski fotograf Greg Žirard i Ian Lambot su proveli 5 godina upoznavajući stanovnike i slikajući prenaseljene zgrade
Miu Lui je 1976. bio određen da radi kao poštar u ovom gradu i nije imao drugog izbora nego da prihvati. On je bio jedan od nekoliko ljudi koji su znali ulaze i izlaze i koji je nosio kapu koja ga je štitila od neprekidnog kapanja.
Zdravstveni i bezbednosni uslovi nisu bili kontrolisani, lavirint mračnih hodnika i ulica u kojima je stalno nešto kapalo pokrivao je jedan kvadratni blok blizu kraja piste Kai Tak aerodroma.
„Ja sam proveo 5 godina slikajući i upoznavajući Utvrđeni grad, njegove stanovnike i organizaciju. Naizgled kompromitovan i anarhičan na svojoj površini, ovaj grad je zapravo u velikoj meri funkcionisao veoma dobro“, rekao je gospodin Žirard na svom veb sajtu.
Ovaj grad datira iz dinastije Song kada je služio kao mesto za vojnu stražu koja je imala zadatak da odbrani oblast od pirata i da upravlja proizvodnjom soli pre nego što su pali pod britansku vlast.
Međutim tokom japanske okupacije Hong Konga tokom Drugog svetskog rata delovi grada su bili uništeni da bi se obezbedio materijal za građenje aerodroma u blizini.
Kada se Japan predao i napustio grad, broj stanovnika se dramatično povećao nelegalnim useljavanjem. Na kraju je grad postao raj za kriminalce i narkomane i bio je pod rukovodstvom kineske trijade sve do 1974. godine.
Motori mlaznih aviona sa obližnjeg aerodroma su često zaglušivali galamu dece koja su se igrala na krovovima.
Za mnoge stanovnike koji su živeli na gornjim nivoima grada krov je bio od neprocenjive vrednosti: on je predstavljao „pluća“ svežeg vazduha i beg od klaustrofobije koju su izazivali stanovi bez prozora u prizemlju.
Grad, osvetljen tokom noći, bio je mesto gde je sniman film sa Džekijem Čenom u glavnoj ulozi. Film sadrži prave scene eksplozije grada.
Stanovnik Kouluna koji je nezadovoljan isplatom nadoknade od strane vlade, sedi na trotoaru u znak protesta jer je policija započela evakuaciju.
Proizvođači hrane su priznali da su se preselili u grad zbog niskih cena zakupa i da bi se sakrili od nadležnih državnih zdravstvenih ustanova i sanitarnih inspektora.
Radno mesto tokom dana bi se pretvorilo u dnevnu sobu tokom noći. Žena Hui Tung Čoja i njihove dve ćerke su mu pomagale u poslu sa rezancima. Za igru i pisanje domaćih zadataka služio je sto prekriven brašnom.
Ranih 1980-tih grad je bio poznat po bordelima, kazinima, salonima kokaina i jazbinama opijuma. Takođe je bio poznat po obrocima koji bi sadržali pseće meso i beskrupuloznim zubarima koji su mogli da izbegnu gonjenje ako nešto ne bi bilo u redu sa njihovim pacijentima.
Grad je na kraju dospeo u žižu diplomatske krize, a Britanija i Kina su odbile da preuzmu odgovornost.
Uprkos činjenici da je grad bio leglo kriminala, mnogi stanovnici su živeli mirno. Deca su se igrala na krovovima, a oni što su živeli na višim nivoima tražili su utočište visoko iznad grada.
Krovovi su bili jedino mesto gde se mogao udisati svež vazduh i gde se moglo pobeći od klaustrofobije koju su izazivali stanovi bez prozora.
Tokom vremena i kineske i britanske vlasti su zaključile da grad postaje sve više nepodnošljiv, uprkos smanjenju kriminala kasnijih godina.
Kvalitet života i sanitarni uslovi su bili daleko ispod uslova u drugim delovima Hong Konga i vremenom su osmišljeni planovi da se zgrade sruše.
Mnogi stanovnici su protestovali i rekli da su bili srećni u ovim „nemogućim“ uslovima. Vlada je potrošila 2,7 milijardi dolara za sklapanje dogovora i evakuacija je započela 1991. Završena je 1992. godine.
Lav Ji Ju, 90 godina, je živela u malom i vlažnom stanu na trećem spratu sa 68-godišnjom ženom svoga sina. Ovo nije čudno jer kineska tradicija nalaže da snaja brine o muževljevoj porodici.
Vlasnik prodavnice Čan Pak, u svojoj maloj radnji na Lang Čan Bek putu. Gajio je izrazitu strast prema mačkama i u trenutku kada je slika nastala, imao ih je sedam.
Ovaj frizer stavlja viklere mušteriji u jednom salonu u gradu. Mnogi ljudi su nastavili da žive normalno uprkos problemima droge i kriminala.
Dete sa izgrebanim kolenom sedi u maloj prodavnici u kojoj su se prodavale osnovne stvari kao što su toalet papir i konzervirana hrana. Cigarete su takođe izložene u kredencu.
U tom području se nalazilo 300 međusobno povezanih zgrada koje su izgrađene bez doprinosa ijednog arhitekte i ne ispunjavajući zdravstvene i bezbednosne propise grada Hong Konga.
Hiljade ljudi se svakodnevno snalazilo sa ono malo prostora što su imali, a mnogi su gajili biljke ili prali ruke na terasama iznad prometnih prodavnica i ulica.
Pogled na grad noću, koji prikazuje samo par TV antena od nekoliko hiljada koliko ih je bilo na zgradama.
Tokom vremena i kineske i britanske vlasti su zaključile da grad postaje sve više nepodnošljiv uprkos smanjenju kriminala kasnijih godina.
Radnici- u lošim zdravstvenim i bezbednosnim uslovima- spremaju ribu za prodaju; zid u kući ukrašen satovima i slikama rođaka.
Dnevna svetlost zbog smeća nabacanog na rešetke jedva prodire do Tin Hau hrama koji je izgrađen 1951.
Vlada je potrošila oko 2,7 milijardi dolara grada Hong Konga za odštetu namenjenu porodicama i preduzećima. Procenjeno je da ih je bilo oko 33 000. Neki nisu bili zadovoljni i pokušali su da spreče evakuaciju.
IZVOR: Daily Mail
_thumb2.jpg)
