Крцкање стакленог плафона

Autor: Dragana Milovanović

Жене хвале мушкарце као освајаче, а уствари су убеђене да им само уступају одређену територију. Амин Маалоуф, писац

Полице књижара су пуне наслова које повезују успех, храброст и моћ. Кажу нам – ако дате све од себе, даће вам се. Чак иако сте жена? У Србији?
Формално посматрано, мушкарци и жене имају исте шансе за пословни успех, једнаке награде за једнаку количину и квалитет рада. Ипак, стварна ситуција више личи трку зеца и корњаче, само што корњачу још и вуку уназад. Разлика је већ у старту – жене одрастају у култури која им посредно забрањује одређене друштвене улоге, а затим им се не омогућава да напредују ако ипак успеју. Упркос стручности, постоји невидљива и непробојна баријера на њиховом путу ка шефовској фотељи, што је јасно по изражено мањем броју жена на врху пословне хијерархије. Тај феномен се зове ”стаклени плафон” и односи се на дискриминацију жена на радном месту, почевши од могућности за запошљавање до нефлексибилности према њеним потребама.

Стање у Србији

На сваких 100 динара које заради просечан запослени мушкарац, просечна запослена жена заради 96,7 динара, показује истраживање Фондације за развој економске науке. Овај платни јаз постоји као правило и у приватном и у јавном сектору, а његов узрок се препознаје у различитом вредновању понашања жена и мушкараца на тржишту. Наиме, када говоримо о радном времену и службеним путовањима, жене се перципирају као мање спремне на компромис због обавеза у породици и због тога су ”кажњене”.

Даље, жене које покушавају да се пробију као предузетнице такође не добијају подршку од државе која чак ни не прати предузетништво и потребе у вези са полом предузетника/предузетнице. Већина предузетница послује у сектору услуга и на локалном тржишту, а чак 99 одсто њих запошљава мање од десет особа, показује Полазна студија о предузетништву жена у Србији. Сваки четврти бизнис је женски, а готово половина њих се угаси.

Међународне политике

Развијене земље се труде да различитим мерама повећају запосленост жена и укину препреке њиховом напретку. Стратегије као што су законска решења о обавезном очинском одсуству и квоте за мање заступљени пол покушавају да смање штету направљену ”стакленим плафонима” у својим корпорацијама који као да су чврсти попут бетона.

Међутим, у управним одборима је упадљиво више ”одела” него ”штикли” – 86 одсто чланова управних одбора и 97 одсто врховних позиција заузимају мушкарци. Свест о овоме није довољно развијена ни на радном месту. Истраживање Института за лидерство и менаџмент у Уједињеном Краљевству показало је да 73 одсто испитаница каже да још увек постоје баријере за напредак жена, док у исто верује тек 38 одсто мушкараца. Такође, саме жене не виде себе као менаџере – само половина њих то планира као циљ своје каријере наспрам две трећине мушкараца.

Троструко решење

За разбијање ”стакленог плафона” морају да се укључе и држава и приватни сектор и саме жене.

Држава и компаније треба да препознају занемарени потенцијал – особе које су образоване и талентоване и које би биле велики допринос привреди. Законска решења морају бити направљена у сагласности са женским удружењима и невладиним сектором који има највише знања о томе шта су највећи пропусти до сада. Предузећа треба да пронађу компромис између својих циљева и потреба своје радне снаге. Разговор са запосленима, разумевање њихових обавеза ван радног времена, скретање пажње на прикривене облике дискриминације и гушење истих допринеће бољој радној атмосфери и већој продуктивности.

На крају, жене треба да буду довољно смеле да побегну од родних улога уколико не налазе своју срећу у њима. Њихов критеријум треба да почива на њиховим жељама, не туђим очекивањима. Да реагују на неправде. Да буду саме себи узори.
Промена културе почиње од сваке појединачне особе, али треба да буде подржана од стране институција. На женама је да се изборе за промену перцепције која их блокира, а на остатку друштва је да их у томе подржи. Посматрање једног дела друштва као мање способног и стога мање важног доводи до неједнаких шанси. Само равноправне могућности за све значи напредак за друштво у целости.