Krckanje staklenog plafona

Autor: Dragana Milovanović

Žene hvale muškarce kao osvajače, a ustvari su ubeđene da im samo ustupaju određenu teritoriju. Amin Maalouf, pisac

Police knjižara su pune naslova koje povezuju uspeh, hrabrost i moć. Kažu nam – ako date sve od sebe, daće vam se. Čak iako ste žena? U Srbiji?
Formalno posmatrano, muškarci i žene imaju iste šanse za poslovni uspeh, jednake nagrade za jednaku količinu i kvalitet rada. Ipak, stvarna situcija više liči trku zeca i kornjače, samo što kornjaču još i vuku unazad. Razlika je već u startu – žene odrastaju u kulturi koja im posredno zabranjuje određene društvene uloge, a zatim im se ne omogućava da napreduju ako ipak uspeju. Uprkos stručnosti, postoji nevidljiva i neprobojna barijera na njihovom putu ka šefovskoj fotelji, što je jasno po izraženo manjem broju žena na vrhu poslovne hijerarhije. Taj fenomen se zove ”stakleni plafon” i odnosi se na diskriminaciju žena na radnom mestu, počevši od mogućnosti za zapošljavanje do nefleksibilnosti prema njenim potrebama.

Stanje u Srbiji

Na svakih 100 dinara koje zaradi prosečan zaposleni muškarac, prosečna zaposlena žena zaradi 96,7 dinara, pokazuje istraživanje Fondacije za razvoj ekonomske nauke. Ovaj platni jaz postoji kao pravilo i u privatnom i u javnom sektoru, a njegov uzrok se prepoznaje u različitom vrednovanju ponašanja žena i muškaraca na tržištu. Naime, kada govorimo o radnom vremenu i službenim putovanjima, žene se percipiraju kao manje spremne na kompromis zbog obaveza u porodici i zbog toga su ”kažnjene”.

Dalje, žene koje pokušavaju da se probiju kao preduzetnice takođe ne dobijaju podršku od države koja čak ni ne prati preduzetništvo i potrebe u vezi sa polom preduzetnika/preduzetnice. Većina preduzetnica posluje u sektoru usluga i na lokalnom tržištu, a čak 99 odsto njih zapošljava manje od deset osoba, pokazuje Polazna studija o preduzetništvu žena u Srbiji. Svaki četvrti biznis je ženski, a gotovo polovina njih se ugasi.

Međunarodne politike

Razvijene zemlje se trude da različitim merama povećaju zaposlenost žena i ukinu prepreke njihovom napretku. Strategije kao što su zakonska rešenja o obaveznom očinskom odsustvu i kvote za manje zastupljeni pol pokušavaju da smanje štetu napravljenu ”staklenim plafonima” u svojim korporacijama koji kao da su čvrsti poput betona.

Međutim, u upravnim odborima je upadljivo više ”odela” nego ”štikli” – 86 odsto članova upravnih odbora i 97 odsto vrhovnih pozicija zauzimaju muškarci. Svest o ovome nije dovoljno razvijena ni na radnom mestu. Istraživanje Instituta za liderstvo i menadžment u Ujedinjenom Kraljevstvu pokazalo je da 73 odsto ispitanica kaže da još uvek postoje barijere za napredak žena, dok u isto veruje tek 38 odsto muškaraca. Takođe, same žene ne vide sebe kao menadžere – samo polovina njih to planira kao cilj svoje karijere naspram dve trećine muškaraca.

Trostruko rešenje

Za razbijanje ”staklenog plafona” moraju da se uključe i država i privatni sektor i same žene.

Država i kompanije treba da prepoznaju zanemareni potencijal – osobe koje su obrazovane i talentovane i koje bi bile veliki doprinos privredi. Zakonska rešenja moraju biti napravljena u saglasnosti sa ženskim udruženjima i nevladinim sektorom koji ima najviše znanja o tome šta su najveći propusti do sada. Preduzeća treba da pronađu kompromis između svojih ciljeva i potreba svoje radne snage. Razgovor sa zaposlenima, razumevanje njihovih obaveza van radnog vremena, skretanje pažnje na prikrivene oblike diskriminacije i gušenje istih doprineće boljoj radnoj atmosferi i većoj produktivnosti.

Na kraju, žene treba da budu dovoljno smele da pobegnu od rodnih uloga ukoliko ne nalaze svoju sreću u njima. Njihov kriterijum treba da počiva na njihovim željama, ne tuđim očekivanjima. Da reaguju na nepravde. Da budu same sebi uzori.
Promena kulture počinje od svake pojedinačne osobe, ali treba da bude podržana od strane institucija. Na ženama je da se izbore za promenu percepcije koja ih blokira, a na ostatku društva je da ih u tome podrži. Posmatranje jednog dela društva kao manje sposobnog i stoga manje važnog dovodi do nejednakih šansi. Samo ravnopravne mogućnosti za sve znači napredak za društvo u celosti.