Pastir odbija da piše samo da bi nešto napisao. Nekoliko puta sam, u svojim blogovima, pomenula da se danas tekst ne nalazi u krizi, već u specifičnoj vrsti masovne eksploatacije. Jer gde god se okrenemo, možemo nešto da pročitamo. Izlozi nam se obraćaju, majice nam se obraćaju, šolje nam se obraćaju, džezve, kutlače, krpe, peškiri, toalet osveživači, a od skora, bo`me i toalet papiri (zašto bi i oni zaostajali). Ponekad mi se učini da svemu tome nema kraja. A kada se distanciram od onoga što mi se čini, shvatam da tog kraja zaista i nema. Vaspitani sažetim vestima, šljaštećim televizijskim programima, reklamama, tabloidnim pisanjima i sveprisutnim savetima za Bolji i srećniji život, mladi postepeno zaboravljaju kako da komuniciraju sa sopstvenim potrebama (namerno kažem postepeno, pošto sam uverena da se još uvek nešto može učiniti). Pre nego što osetimo da nam je nešto istinski neophodno, pred sobom ćemo pronaći sijaset ponuda koje će naš horizont očekivanja unapred oformiti. Tako počinje postupak samozavaravanja i samoizbegavanja. Uprizoruje se kontekst u kom se najviše i može razglabati o krizi. Što se, naravno, neprestano i čini. Učestalost izražavanja se hladno suprotstavila načinu izražavanja. I upravo u tom trenutku počinje pastirsko iskustvo.
Studentkinja sam završne godine na studijama književnosti. Jedan sam od najboljih i najvrednijih studenata na grupi i nije mi teško da to kažem. Objavila sam par kritika i eseja, a roman prvenac je na pomolu. Kao srednjoškolka, osvajala sam mnoge nagrade, a za vreme studiranja sam napravila pauzu u nadmetanjima sličnog tipa. Četvorogodišnje, aktivno bavljenje pisanom rečju mi je pokazalo koliki napor donosi preispitivanje i borba sa vlastitim izrazom – sa ciljem da se on razvije u samostalnu i prepoznatljivu celinu. Možda sam na vreme shvatila šta predstavlja javno oglašavanje. A možda bi bolje bilo da nikada i nisam.
Mojim kolegama i meni, silni Drugi govore, obično, dve stvari. Oni koji nas ne vide, kažu da smo ludi, štoćeznačiti budale. Oni koji nas delimično shvataju, karakterišu nas kao posebne i anahrone. Treće namerno ne pominjem, jer delimo istu egzistencijalnu muku, pa mi se čini suvišnim. Meni lično smeta svaka kategorizacija, ali to u ovom trenutku ni malo nije bitno. Bitno je samo to da naše društvo zanemaruje koliko smo mu potrebni– i kao profesori i kao retori. Da ga podsećamo na Dositeja, Steriju, Nušića, Kostića, Andrića, Crnjanskog, Petrovića, Anicu Savić Rebac, Popu, Miljkovića. Da ga podsećamo na padeže, superlativ, odnosne rečenice i pravopis. Moja baba ima običaj da kaže – seti se da bi znala kako da postupiš. Kaže baba, al` kaže i Platon. Nekada nije dovoljan samo babin savet, iako pravo razbira.
U vremenu između čitanja, čuvam tuđu decu za pare. Pevala sam ode magi supama. Nudili su mi i da čistim bazene, jerbo nekog administrativnog kefala nemam. Zvali su me u političke stranke. Jedni da dižem revoluciju (pojam na koji sam posebno alergična), drugi da sedim sa strane, hvatam beleške i čekam da me gurnu u neke novine. Ponosni sam odbijač nepristojnih ponuda. Jedem grašak u menzi (bar tri puta nedeljno) i urlam po fakultetima i Studenjaku na neke vršnjake. Nisam agresivna, ali umem da delujem tako.
Sa nekolicinom mladih pisaca, kako beogradskih, tako i iz unutrašnjosti, razgovaram o knjizi, rečenici, strofi, stihu, reči. Nikome nije dobro, ali smo sigurni da smo prilično zdravi. Pre nekoliko meseci sam započela prepisku sa profesorom Notingemskog univerziteta. Ovde su svi ljudi koje volim i za koje bih se borila. Ako ostanem bez snage, otići ću i skrušeno prihvatiti večnu titulu građanina petnaestog reda.
U poslednje vreme pišem i pušim mnogo više, nego ikada do sad. Iz radosti, ne očaja, činim ono što je najskuplje. I tako prodirem u pomenutu krizu – trudim se da podsetim i ponovo prizovem zagubljenu reč. Iako je inat osobina magarca, činim to u inat voditeljskim žanrovima i sulejmanskim memoarima.
Ivan Tasovac je, povodom umetničkog performansa Beogradske Filharmonije u ulici Strahinjića Bana, pomenuo srpsko proleće. Dok budem imala snage, zajedno ću se sa svojim prijateljima boriti za njega. I ničim drugim, do insistiranjem na Reči koju nam higienski i precizno prekrivaju slojevima zaborava. Činiću to jer mi mladost dozvoljava da pokušam da je otkopam. Važno mi je da verujem da je još uvek u biti ima, pa makar o njoj i njom, mi nesvrstani, govorili kao ludi, posebni i jurodivi. Kritičko mišljenje, u vidu mišljenja, a ne mudroserstva i plitkog moralisanja, mora da postane alibi. Jer dok kritičko čitanje reči ne stvori kritičku misao, svaki napisani tekst održava krizu, umesto da je podriva.
Oni će pomoći da ovo iskustvo stigne do što više ljudi:
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta VZP – Vodič za preživljavanje. Projekat ima cilj da se čuju priče i iskustva svih nas kako bismo sutra bili spremni da se sretnemo sa različitim sutucijama i da znamo da nismo jedini kojima se to dešava! Ujedno, stvaramo i kritičnu masu koja će neminovno dovesti do promena.
Pridruži se i ti! Pošalji nam svoju priču i možda baš ti osvojiš Vaučer za preživljavanje! Više informacija OVDE
