Пастир одбија да пише само да би нешто написао. Неколико пута сам, у својим блоговима, поменула да се данас текст не налази у кризи, већ у специфичној врсти масовне експлоатације. Јер где год се окренемо, можемо нешто да прочитамо. Излози нам се обраћају, мајице нам се обраћају, шоље нам се обраћају, џезве, кутлаче, крпе, пешкири, тоалет освеживачи, а од скора, бо`ме и тоалет папири (зашто би и они заостајали). Понекад ми се учини да свему томе нема краја. А када се дистанцирам од онога што ми се чини, схватам да тог краја заиста и нема. Васпитани сажетим вестима, шљаштећим телевизијским програмима, рекламама, таблоидним писањима и свеприсутним саветима за Бољи и срећнији живот, млади постепено заборављају како да комуницирају са сопственим потребама (намерно кажем постепено, пошто сам уверена да се још увек нешто може учинити). Пре него што осетимо да нам је нешто истински неопходно, пред собом ћемо пронаћи сијасет понуда које ће наш хоризонт очекивања унапред оформити. Тако почиње поступак самозаваравања и самоизбегавања. Упризорује се контекст у ком се највише и може разглабати о кризи. Што се, наравно, непрестано и чини. Учесталост изражавања се хладно супротставила начину изражавања. И управо у том тренутку почиње пастирско искуство.
Студенткиња сам завршне године на студијама књижевности. Један сам од најбољих и највреднијих студената на групи и није ми тешко да то кажем. Објавила сам пар критика и есеја, а роман првенац је на помолу. Као средњошколка, освајала сам многе награде, а за време студирања сам направила паузу у надметањима сличног типа. Четворогодишње, активно бављење писаном речју ми је показало колики напор доноси преиспитивање и борба са властитим изразом – са циљем да се он развије у самосталну и препознатљиву целину. Можда сам на време схватила шта представља јавно оглашавање. А можда би боље било да никада и нисам.
Мојим колегама и мени, силни Други говоре, обично, две ствари. Они који нас не виде, кажу да смо луди, штоћезначити будале. Они који нас делимично схватају, карактеришу нас као посебне и анахроне. Треће намерно не помињем, јер делимо исту егзистенцијалну муку, па ми се чини сувишним. Мени лично смета свака категоризација, али то у овом тренутку ни мало није битно. Битно је само то да наше друштво занемарује колико смо му потребни– и као професори и као ретори. Да га подсећамо на Доситеја, Стерију, Нушића, Костића, Андрића, Црњанског, Петровића, Аницу Савић Ребац, Попу, Миљковића. Да га подсећамо на падеже, суперлатив, односне реченице и правопис. Моја баба има обичај да каже – сети се да би знала како да поступиш. Каже баба, ал` каже и Платон. Некада није довољан само бабин савет, иако право разбира.
У времену између читања, чувам туђу децу за паре. Певала сам оде маги супама. Нудили су ми и да чистим базене, јербо неког административног кефала немам. Звали су ме у политичке странке. Једни да дижем револуцију (појам на који сам посебно алергична), други да седим са стране, хватам белешке и чекам да ме гурну у неке новине. Поносни сам одбијач непристојних понуда. Једем грашак у мензи (бар три пута недељно) и урлам по факултетима и Студењаку на неке вршњаке. Нисам агресивна, али умем да делујем тако.
Са неколицином младих писаца, како београдских, тако и из унутрашњости, разговарам о књизи, реченици, строфи, стиху, речи. Никоме није добро, али смо сигурни да смо прилично здрави. Пре неколико месеци сам започела преписку са професором Нотингемског универзитета. Овде су сви људи које волим и за које бих се борила. Ако останем без снаге, отићи ћу и скрушено прихватити вечну титулу грађанина петнаестог реда.
У последње време пишем и пушим много више, него икада до сад. Из радости, не очаја, чиним оно што је најскупље. И тако продирем у поменуту кризу – трудим се да подсетим и поново призовем загубљену реч. Иако је инат особина магарца, чиним то у инат <�И>водитељским жанровима и сулејманским мемоарима.
Иван Тасовац је, поводом уметничког перформанса Београдске Филхармоније у улици Страхињића Бана, поменуо српско пролеће. Док будем имала снаге, заједно ћу се са својим пријатељима борити за њега. И ничим другим, до инсистирањем на Речи коју нам хигиенски и прецизно прекривају слојевима заборава. Чинићу то јер ми младост дозвољава да покушам да је откопам. Важно ми је да верујем да је још увек у бити има, па макар о њој и њом, ми несврстани, говорили као луди, посебни и јуродиви. Критичко мишљење, у виду мишљења, а не мудросерства и плитког моралисања, мора да постане алиби. Јер док критичко читање речи не створи критичку мисао, сваки написани текст одржава кризу, уместо да је подрива.
Они ће помоћи да ово искуство стигне до што више људи:
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/пријатељи_водиц_за_презивљавање.ЈПГ" видтх="620" хеигхт="144" />
Овај текст је настао као део пројекта ВЗП – Водич за преживљавање. Пројекат има циљ да се чују приче и искуства свих нас како бисмо сутра били спремни да се сретнемо са различитим сутуцијама и да знамо да нисмо једини којима се то дешава! Уједно, стварамо и критичну масу која ће неминовно довести до промена.
Придружи се и ти! Пошаљи нам своју причу и можда баш ти освојиш Ваучер за преживљавање! Више информација OVDE
_thumb1.jpg)
_thumb2.jpg)
